Ponekad se probudiš u Beogradu

Svet je divno i odvratno mesto. U danima kada je divan, vreme provodimo s ljudima koje volimo, na mestima koje volimo, radeći ono što volimo. A kada dođu oni drugi dani, tada nastaju ovakve pesme. One pokušavaju na pukotini u asfaltu pronaći detelinu sa četiri lista. One su dokument vremena u kom je pakovanje važnije od sadržaja i u kom se pesimizam meša s realizmom. Neke od njih slave ljude s kojima provodimo dane kada se ne pišu pesme, neke su svetlo lampe u pola četiri ujutru, neke udobna fotelja na terasi, neke su gitara Vudija Gatrija koja ubija fašiste, a neke ljubavnik koji se po ko zna koji put slupao u istom autu, u kišnoj noći. Ove pesme ne postavljaju pitanja, a još manje daju odgovore. One samo postoje da vreme u kom čekamo da svet opet bude divno mesto prođe što pre.

Vladimir Skočajić rođen je 1978. u Beogradu, u porodilištu pored auto-puta. Ceo život mu se vrti oko muzike. Najviše voli da spava uz albume Harolda Bada. Na radiju B92 2005. počeo je da pravi muzičku emisiju Gistro FM, koja i danas postoji na internetu. Živeo je u Teksasu dve i po godine. Misli da se idealan tempo života nalazi na slikama Edvarda Hopera. Piše pesme od osnovne škole. One su mu bekstvo od svega što boli. Ponekad se probudiš u Beogradu mu je prva knjiga.