Poput usta na potiljku

Distopija kuca na vrata – da li se odvažujete da se sa njom suočite?
Kao odgovor na dela autora poput Hakslija, Orvela, Zamjatina ili Bardžisa, pred vama je roman domaćeg autora Milana Vurdelje koji ne samo što se nadovezuje na žanr naučne fantastike, već stilskim rešenjima i smelim idejama sa njim polemiše, iz stranice u stranicu ga i raskrinkavajući.
“Poput usta na potiljku” je roman koji donosi sliku sveta u kom, odjednom, veliki broj ljudi ostaje bez glasa – postaje neobjašnjivo afatičan. Kod trudnica će se taj problem odraziti i na plod, a vlasti koje navodno “brinu” za njih, u biti rade nešto perfidnije…
Uronite u tekst koji preispituje današnjicu razmišljanjima o budućnosti. Uronite u svet konzumerizma i kapitalizma koji katastrofa, naizgled, okreće naglavačke.

Više od umešnog baštinjenja tradicije Kafke i Orvela odnosno smislene reaktivacije nasleđa postmodernista – na čitaoca romana Poput usta na potiljku upečatljivije deluje oslikani horizont iskustva aktuelne epohe. Duh vremena verodostojno je pogođen smeštanjem epidemije (iako sama leksema u tekstu nije upotrebljena) u tematsko težište naracije. Pošast afazije, odsustva oglašavanja, pokazuje se okosnicom pripovedanja. Ono zamenjuje nemogućnost punokrvnog govora likova koji su, svojom nepostojećom odnosno nasiljem uniženom prirodom odsečeni od komunikacije, možda baš zato i postavljeni u dramske, prikazivačke odnose. Osim stepena iskazivosti, status jezika u Vurdeljinom delu problematizuje i (ne)stabilnost identiteta, što posledično stvara distopijski poredak dehumanizujućeg društvenog mehanizma. Koruptibilna suština čoveka naznačena je i evokacijom tehnološki ,,unapređenih” humanoida, čime ovaj roman na autentičan način postavlja najvažnije pitanje 21. veka – gde je granica ljudskosti?  (dr Sofija Matić)

Roman se piše, veli Desnica, samo onda kada kuća gori. Dok požar bukti, Vurdelja ne pokušava da bude vatrogasac, već da detektuje život ostataka i saosećajno se suprotstavi pošastima otuđujućeg sveta. Tako je stvorena opominjuća knjiga koja, kroz stisak distopije, neizvesnosti udvajanja, alegorijske nanose i krizu (samo)izražavanja donosi snažan posthumanistički komentar, pod glazurom artificijelnosti. Ipak, upravo ono što deluje nestvarno, boli najjače, a Vurdelja, uprkos svemu, veruje u priču. A ta vera leči. (Uroš Đurković)

Milan Vurdelja rođen je 1993. godine u Sremskoj Mitrovici. Doktorand je srpske književnosti, zaposlen na Filološkom fakultetu u Beogradu.