Poslednja noć fra-bega Ive Andrića

Duboki psihološki označitelji glavnog junaka, njegovi autopoetički, kao i karakterološki opisi religijskih sistema i naciona kojem pripada, predstavljaju refleksivno izvorište i ishodište ove esejističke proze. On pripoveda o Andrićevom mitskom poreklu, detinjstvu, najvećim ljubavima; istorijskim i socijalnim zbitijima i okolnostima u kojima je živeo i stvarao, o poimanju umetnosti, o značajnim piscima njegovog veka, kultnim političkim ličnostima; karakterologiji rodne Bosne, Srbije, oblikujući etnopsihološku viziju sveta u različitim razdobljima.

Zavidno poznavanje i estetsko preuobličavanje dokumentarističke i istorijske faktografije dopronose slojevitosti romana, a pravo dramaturško vrelo ove proze je Andrićeva unutrašnja priroda koja, kao u romanima toka svesti, postaje dominantna narativna dimenzija, manifestujući se kroz arhetipsko i egzistencijalističko osećanje straha, nemira, melanhonlije, patnje, nemoći, ali i večne prometejske potrebe da se život učini dostojnim njegovog tvorca.

“Roman Poslednja noć fra-bega Ive Andrića Miroslava Jankovića, po svemu, pripada samom vrhu onoga što je, kao književno delo, za poslednje tri decenije nastalo u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Ovaj roman je briljantan traktat o jednom narodu! Kao da sedi u jednom od zasenčenih uglova Andrićevog stana, naslonjenog na krošnje centralnog beogradskog parka, u besprekorno projektovanom imaginarijumu poslednje noći u životu velikoga pisca, Miroslav Janković beleži sve ili gotovo sve o čemu je Andrić ćutao celog svog života. Sluša Andrićev razgovor s utvarama i sa samim sobom. Gleda piščev oproštaj od sveta u kojem je ostavio duboku brazdu, prati njegov hod poslednjim metrima puta sa koga se niko ne vraća a pored koga te noći korača i s velikim piscem razgovara Milica, jedina žena koju je cenio, možda i voleo.”

Ratko Dmitrović