Predstave o čoveku u psihološkim istraživanjima

“U ovoj knjizi se, prema tome, govori o predstavama o čoveku u psihološkim istraživanjima, i ja želim da po stignem dve stvari. Prvo, u prilično diskurzivnom prikazu onoga što smatram standardnim, klasičnim pristupom psihologiji u ovom času (proučavanja čoveka kao mehanizma sa stanovišta spoljašnjeg posmatrača) pokušaću da razlikujem tri forme poretka, od kojih se svaki sastoji od sistema međusobno povezanih, deskriptivnih kategorija: mehanički, organizmički i ličnosni. Drugo, u ovom prikazu raspravljaću takođe o različitimstanovištimakojih se možemo pridržavati kada proučavamo čoveka zavisno od ove tri forme poretka.Rasprava o različitim stanovištima možda je čak i važnija od rasprave o formama poretka, zato što je povezana sa kriterijumima kojima se koristimo prilikom ocenjivanja tačnosti naših teorijskih rasprava. Kao što sam već istakao, prilikom testiranja svojih teorija možemo zauzeti stanovište jedinke, spoljašnjeg posmatrača, i koristiti se jedino kriterijumima posmatra nja i formalnim kriterijumima (videti raspravu o Ga lileju u trećoj glavi). Umesto da zauzmemo stanovište spoljašnjeg posmatrača, mogli bismo, iako nauka to još ne čini, da zauzmemo stanovište delatnika uključenih u akciju i da se prilikom testiranja svojih teorija pozivamo na kriterijume doživljavanja, a ne na kriterijume posmatranja.Mogli bismo otići i dalje i ne zauzeti samo stanovište individualnih delatnika, no stanovište društveno odgovornih delatnika i prosuđivati na osnovu kriterijuma zajedničkih svima u našem društvu. Ovo bi pomerilo polazište svih teorijskih rasprava, prvo sa mišljenja na delanje, a potom sa egocentričnog na društveno stanovište – od stanovišta intelektualnog razmišljanja do onog iz svakodnevnedruštvene prakse. Za to stanovište ću se zalagati u ovoj knjizi (Macmurray, 1957, 1961). Prema tome, sledi ogled o teorijskoj psihologiji, u ko jem se prvo opravdava potreba za novim pristupom (novi oblik poretka plus novo stanovište), a zatim se na stoji da se on i obezbedi. U njemu se naglašava važnost kulturnih, istorijskih i društvenih aspekata čoveka, a nema govora o klasičnom naučnomzanimanju za prirodno, organsko, i biološko. Zalažem se za psihologiju koja jemoralna nauka delanja, a ne biološka nauka ponašanja. Međutim, ovaj ogled, unajboljem slučaju, treba shvatiti samo kao uvod u jedan savim nov oblik psihologije. Jer između postavljanja nejasnih obrisa novog pristupa i podrobnog izgrađivanja pročišćenog, sistematskog i disciplinovanog proučavanja nalazi se zadatak postepenog razrađivanja i proveravanja u kon kretnim pojedinostima svih implikacija novih pojmova, naime, ako vrednost novog pristupa uopšte treba da bude racionalno procenjena. Taj zadatak ovde tek što je započet.”

Džon Šoter (John Shotter) je profesor emeritus na Katedri za komunikaciju Univerziteta Nju Hempšir (SAD). Njegova dugoročan interesovanja tiču se razmatranja problema društvenih uslova koji su pogodni za razvoj participativne demokratije i civilnog društva (kao i učešća ljudi u njima).

Iako je bio jedan od začetnika socijalnog konstukcionizma, sam Šoter ističe da mu je on bio samo usputna stanica do nekog drugog puta i da je nedavno počeo da gleda «preko njegovih trenutnih verzija». Naime, on zamera socijalnom konstrukcionizmu, kako sam kaže, što su mnoge njegove verzije i dalje u velikoj meri „zaražene“ kartezijanstvom i da se nisu još pomerile od sveta mrtvih ka svetu živih. U knjizi Social Accountability and Selfhood (1984) svoj pristup naziva socijalno-ekološkim.