Pregaženi ježevi

U svojoj trećoj po redu pesničkoj knjizi Đukić kaže da moraš biti ljut da bi pisao pjesme. I zaista, u svetu o kojem njegov lirski subjekat peva, obeležnom dubokim posledicama rata i postratnih godina, koje progovaraju iz najdubljih slojeva ovog teksta, slikajući stvarnost kao prostor bez perspektive, mnogo je razloga za bes. Ali je, uprkos tome, Đukićev pesnički glas obojen toplinom čoveka koji iznad svega voli i ljude i život, čak i sa tužnog i nespokojnog mesta svakodnevice koja je pozornica ove poetske hronike. Donoseći u kratkom i eliptičnom stihu slikovita, filmski kadrirana iskustva, prizore i likove, Đukić pravi malu hroniku privatnog života u savremenom bosanskohercegovačkom društvu, iz ugla mladog čoveka koji je često nemoćan da premosti čak i najmanje teškoće svakodnevnog, ali je hrabar da o njima piše.