Priče iz predgrađa Pejp

Objavljivanje De Hanovog prvenca 1904. odjeknulo je kao bomba: ne samo da je roman obilovao eksplicitnim homoerotičnim scenama već je bio pisan u prvom licu jednine, što je sugerisalo autobiografski karakter isposvesti. Tako je čak i površnim poznavaocima amsterdamske intelektualne scene bilo lako da dokuče stvarni identitet ostalih likova romana. Na taj trag ih je uostalom svesno naveo i sam autor koji je roman posvetio svom 23 godine starijem prijatelju, amsterdamskom lekaru i piscu Arnoldu Aletrinu, poreklom sefardskom Jevrejinu, i velikom poborniku homoseksualne emancipacije. Taj De Hanov krik protiv prikrivenosti i hipokrizije skupo ga je koštao: izgubio je prijatelja, ili makar njegovu javnu podršku, a izgubio je i posao. Osim tematike, roman odlikuje i stilska avangardnost. De Han je na virtuozan način ukomponovao više stilskih odlika svog vremena – naturalizam, senzitivizam i impresionizam. Niži građanski sloj s početka dvadesetog veka verno je prikazan u svoj svojoj bedi i prostoti, ne samo slikovitim opisima već i sjajnim dijalozima u iskvarenom, priprostom slengu predgrađa. De Han u opisima i unutarnjim monolozima ispoljava svoj spisateljski talenat obilatim korišćenjem neologizama, pre svega neobičnih kombinacija boja, koje daju koloritnu i iskričavu sliku emotivnih stanja glavnog junaka.