Pripovesti o prozi I-II

Viktor Šklovski, ruski i sovjetski pisac, književni teoretičar i istoričar, teoretičar filma i filmski scenarista, jedan je od osnivača škole ruskog formalizma i autor velikog broja knjiga, proznih, teorijskih, memoarskih i biografskih (o Sternu, o Majakovskom, o Lavu Tolstoju, Ejzenštajnu, o slikaru Pavelu Fedotovu).

Ideje formalističke škole nastale su pre više od sto godina, a njene osnove postavio je Šklovski. Formalizam je uticao na različite oblasti humanističkog znanja, ne samo na teoriju književnosti, nego i na teoriju umetnosti, na filozofiju, psihologiju, lingvistiku, kulturologiju, teoriju muzike. Iako se početak formalizma računa od 1913. godine, prva deklaracija ovog pravca bio je rad Viktora Šklovskog “Vaskrsavanje reči”, iz 1914. godine.

„Čovekovo najstarije pesničko stvaralaštvo bila je reč. Reči su sada mrtve i jezik je nalik na groblje, ali kad je reč bila tek rođena, ona je bila živa i slikovita… Sada, kad je umetnik poželeo da ima posla sa živom formom i sa živom, a ne mrtvom rečju, on reč lomi i deformiše je… starim brilijantima reči vraća nekadašnji sjaj…” Ideja vaskrsavanja reči za Šklovskog je ostala važna do kraja njegovog života. On je govorio da na svet pada prašina i da zato prestajemo da ga doživljavamo. Na staklo života pada prašina, slika života postaje mutna i čovek živi sumorno, bez svetlosti, a književnost, pisac, sižeom briše to staklo, i život opet postaje vidljiv, privlačan i opipljiv.

U svom dvotomnom delu “Pripovesti o prozi”, Šklovski čitaocu otkriva metode kojima su fiksirane promene sveta, onog sveta za koji savremeni čovek ne bi znao da ih umetnost nije ovekovečila.

Prvi deo knjige razmatra prvenstveno zapadnu prozu. Autor vodi čitaoca kroz antički svet u kome nastaju prvi evropski romani, govori o delima koja su prethodila Dekameronu, o noveli koja opisuje položaj humaniste u društvu i noveli koja istražuje odnos prema starom pomoću novog osmišljavanja postojećih metafora.

Istorija zapadne književnosti u knjizi Šklovskog postaje čudesna priča o tome kako se svet menjao i kako je ostajao isti, i šta se u promenjenom svetu menjalo zahvaljujući novom pogledu na svet i kako su junaci grčkog romana, Hiljadu i jedne noći, Apulejevog Zlatnog magarca, Bokačovih novela ili Lazarčića iz Tormesa strasno i burno išli ka prvom velikom evropskom romanu – Don Kihotu, kako je u svetu dolazilo do velikih preloma koji su uticali na promenu svesti o tome šta je dobro, a šta zlo.

Posebna poglavlja knjige posvećena su Servantesu, Šekspiru, Volteru, Dikensu, a zbog zanosa i strasti s kojom se pripoveda o Sternu ova knjiga nudi onu vrstu uzbuđenja i čitalačke radosti koju izaziva darovita dokumentarna proza.

Ako se prvi deo knjige bavi „prvenstveno” zapadnom prozom, drugi deo knjige bavi se ruskom prozom, ruskim romanom i novelom. Razmišljanje o rađanju ruskog romana Šklovski započinje razmatranjem sižea kod Puškina, odnosom, ličnim i literarnim, između Puškina i Gogolja, o Gogoljevim delima – šinjelu iz koga je izašao veliki ruski roman – o Gončarovu, Tolstoju i Dostojevskom, o Čehovu i, posebno, o poznom Tolstoju. Knjiga se završava razmišljanjem o Tihom Donu Mihaila Šolohova i drami ruskog kozaštva.