Prorokovih poslednjih pet dana

Prorokovih poslednjih pet dana je roman o prijateljima koji su zajedno odrasli, zajedno studirali i usvojili pogled na svet revolucionara, da bi se kasnije razdvojili – Fehmi Gulmez je postao veliki kapitalista, a Rahmi Sonmez Prorok postaje revolucionarni pesnik, slepo odan marksističkoj ideji. Usamljenog Proroka neprestano prate odvajanja – napuštaju ga voljene osobe, ne prihvataju ga revolucionari i, kao rezultat, neizbežno je podvajanje ličnosti.

Izuzetno je zanimljiv piščev odnos prema levici – neprikrivene su njegove simpatije prema samoj levičarskoj ideji, ali on levicu prikazuje kao romantičarsku, krutu, utopijsku dogmu. S naglašenom ironijom Judžel zapaža da se status revolucionara, naročito u Turskoj, češće potvrđuje statističkim podacima koliko je puta neko hapšen i mučen nego onim što je za tu istu ideju realno uradio. Zanimljivo su prikazana hapšenja intelektualaca, pisaca i pesnika u vreme vojnih pučeva, kad su ljudi zatvarani ne samo zbog posedovanja marksističke literature već i kad bi policija procenila da neko ima više knjiga nego što treba!

U romanu Prorokovih poslednjih pet dana majstor ironije i crnog humora Tahsin Judžel objedinjuje elemente komičnog i tragičnog u životu dvojice prijatelja Proroka i Fehmija Gulmeza – na jednoj strani običnih ljudi, a na drugoj originalnih, pomalo nadrealnih i donekle karikiranih osobenjaka. Sve to ne narušava citaočev osećaj realnosti niti ga sprečava da oseća simpatiju prema Judželovim književnim likovima ili čak da se poistoveti s njima.

Tahsin Judžel (1933), turski pisac, lingvista, esejista, književni kritičar i prevodilac, diplomirao je francuski jezik i književnost na Istanbulskom univerzitetu, gde je i doktorirao, a kasnije stekao i zvanje profesora. Autor je nekoliko romana i više knjiga pripovedaka, piše eseje, studije iz lingvistike, naročito semiologije. Preveo je nekoliko desetina književnih i naučnih dela. Na turski je prevodio dela G. Flobera, R. Barta, S. Cvajga, A. Moravije, G. de Mopasana, A. Žida, P. Merimea, Š. Bodlera, O. de Balzaka, M. Prusta, A. Kamija, Ž. P. Sartra, R. Rolana, K. Levi Strosa, M. Turnijea…

Dobitnik je više književnih priznanja. Nagradu „Sait Faik“ dobio je za zbirku pripovedaka Hanej treba da živi (Haney Yasamalı; 1956), nagradu Turskog lingvističkog društva dobio je za zbirku priča Smrt snova (Düslerin Ölümü; 1959), za prevod dela K. Levi Strosa Divlja misao dobio je nagradu „Azra Erhat“ (1984), nagradu „Orhan Kemal“ dobio je za roman Prorokovih poslednjih pet dana (1993), a književnu nagradu Fondacije „Sedat Simavi“ za zbirku eseja Iz diskursa (Söylemlerin içinden; 1999), nagradu „Dünya Kitap Yılın Kitabı“ dobio je za zbirku pripovedaka Komšije (Komsular; 1999), nagradu „Junus Nadi“ (2003) i „Omer Asim Aksoj“ (2002) za roman Laž (Yalan), nagradu „Balkanika“ za roman Neboder (Gökdelen; 2007).

Dobio je nagradu za književnost grada Mersina (2008), nagradu za pripovetku francuskog PEN-a (2012), a nosilac je i odlikovanja francuske vlade za zasluge u obrazovanju i nauci „Ordre des Palmes académiques“ (1997).