Name: Psovanje publike i druge drame
SKU: 978-86-521-4839-4
Price: 1999.00 RSD
Availability: InStock

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima…

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Peter Handke (1942, Grifen, Austrija) jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova. Dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“

Handkeov prvi roman Stršljenovi i prva drama Psovanje publike objavljeni su 1966. Iste godine se na sastanku Grupe 47 u Prinstonu u SAD distancirao od „opisivačke“ književnosti novog realizma i utvrdio poziciju svoje književnosti kao usmerenost na jezik i na odnos jezika i sveta. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za rana Handkeova ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969).

Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak“, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).

Peter Handke je oduvek mnogo vremena provodio izvan Austrije i na putovanjima, a od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.