Pulsiranje književnosti

Očigledno je da u poststrukturalističkoj auto-refleksiji nauka o književnosti postaje svesna vlastite krize. Peter Zajac tu krizu ilustruje sa dve linije promišljanja književnosti koje su takoreći nespojive: na jednoj strani, strukturna linija rezultirala je nizom uspešnih operativnih struktura, ali bez odgovora na pitanje smisla književnosti, a na drugoj strani, hermeneutička linija takve odgovore pruža, ali oni su najčešće apriorni i naučno neproverljivi. Definicija stanja u duhovnim naukama prilično je sumorna. O tome Peter Zajac govori već na početku svojih proučavanja, ističući da su sve društvene nauke dospele do spoznajne krize i da su primat preuzele prirodne nauke, koje sada nude teorijske i metodološke puteve društvenim naukama. Nauka o književnosti, dakle, i to pre svega njena teorijska dimenzija, ponovo treba da se okrene prirodnim naukama, ali sad onim njihovim saznanjima koja su bila podstaknuta hipotezama iz oblasti duhovne spoznaje. Zajac tu pre svega misli na teoriju sistema i na sinergetiku kao naučnu disciplinu koja se bavi ,,kooperacijom između pojedinih delova sistema’’.

Naslov “Pulsiranje književnosti” bi mirno mogao da se zameni i sa “Pokušaj pulsacione estetike”. Princip pulsacije jeste princip nelinearnosti i kao takav predstavlja osnovu estetske funkcije. Zajac ga definiše na više mesta. U uvodu drugoj knjizi, gde ukratko iznosi problematiku kojom se bavi u pojedinim poglavljima, o principu pulsacije kao ključnom pojmu celokupnog razmišljanja o stvaralaštvu kaže:,,Radi se naročito o konstataciji da upravo pulsacija iz naizgled nespojivih elemenata podupire predstavu o celovitosti književnog dela, pri čemu ova celovitost ne nastaje posredstvom jedne (i u ovom smislu totalne) ideje koja ’osvetljava’ sve komponente književnog dela, već u mnogobrojnim višeznačenjskim odnosima između pojedinih individualizovanih elemenata”.