Puriša

Sineasta osobenog stvaralačkog duha, Puriša Đorđević trajno je obeležio svojim filmovima zlatno doba jugoslovenske i srpske kinematografije. Čačak, svoj rodni grad, ovekovečio je u filmovima i umetničkoj prozi, načiniviši od njega gotovo mitsko mesto i glavni topos svoje poetike. Puriša Đorđeviće je autor čuvene „ratne trilogije“, koju čine igrani filmovi Devojka (1965), San (1966) i Jutro (1967), a u njegovoj bogatoj filmografiji izdvajaju se i Podne (1968), Biciklisti (1970), Pavle Pavlović (1975), Tango je tužna misao koja se pleše (1997). Kao dokumentarista ostavio je iza sebe više od stotine kratkih dokumentarnih i eksperimentalnih filmova. Značaj ovog apartnog reditelja efektno je sažeo urednik časopisa Gradac, Branko Kukić: „Za Purišu Đorđevića život nije bio problem koji treba rešiti, nego misterija i igra koje treba doživeti. U tom doživljavanju života snimio je nekoliko filmova koji su promenili našu kinematografiju, sa svojim omiljenim glumcima Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem i Dragom Čumom.”

“Ako je tačna Džojsova definicija da nacionalni reditelj teško može umaknuti ljubavi prema iluziji, drugom imenu za realizam, onda je Puriša Đorđević sretno i spretno iskoračio iz okvira realističkog prosedea. Francuska teoretičarka Paskal Kazanova je u pravu: ‘Realizam je doktrina najbliskija političkim interesima’. Purišu Đorđevića niko nije svojatao ne samo iz razloga što se on nije dao svojatati, već stoga što političke elite ne bi znale kako da upotrebe njegovu filmsku poeziju. Pustili su ga na miru jer su njegovoj partizanskoj lirici pripisivali benigna svojstva. A ona je, u stvari, proizvodila sasvim suprotne učinke. Suštinski, Puriša Đorđević je ratu pružio šansu i rat je u njegovim filmovima zapevao. A zašto ‘sloboda ne ume da voli kao što smo mi u ratu voleli slobodu’ ostaće pitanje za neko drugo odgonetanje.”
Miroljub Stojanović,
iz teksta Nauka rastajanja ili kako je rat počeo da peva

“Bio sam dete na početku rata i ušao sam u njega kao što se ulazi u poslednji razred. Posle četiri godine vojevanja i koncentracionog logora dobio sam svoju ratnu diplomu. Sa moja tri filma – Devojka, San i Jutro činilo mi se kao da se ponovo vraćam u školu.”
Puriša Đorđević