Rašomon

Zbirka Rašomon se sastoji od šesnaest reprezentativnih pripovedaka jednog od najvećih japanskih književnika − Rjunosukea Akutagave. Iako čine neveliki deo njegovog plodnog stvaralaštva, dovoljne su da čitaocima dočaraju umešnost ovog izvanrednog pisca.

Akutagava majstorski koristi intertekstualni postupak da oživi teme i motive iz istočnjačke tradicije, kako bi izgradio duboko promišljene, psihološke portrete svojih junaka. Čitalac isprva stiče utisak da čita neku zanimljivu priču iz starina, a onda, prateći pisca koji zadire sve dublje u tamne strane čovekove duše, na kraju ostane duboko zamišljen nad sobom i nad pitanjem: Kakav je zapravo čovek?

Akutagavine pripovetke poučavaju i opominju, ali ipak ostavljaju tračak nade u ljudsku vrednost. Pisac nagrađuje upornost, odanost i marljivost svojih junaka, ali istovremeno ne preza da ih kazni zbog pohlepe, sebičnosti, gordosti ili nedostatka skromnosti i entuzijazma. Stalno se bavi razotkrivanjem varljive prirode čovekovih ideala, koji su vredni samo dok se ne ostvare, a ne libi se ni da prizna da je i on sam, samo čovek, s istim onim manama koje zamera svojim junacima.

Već naslovnom pripovetkom ove zbirke, „Rašomon”, Akutagava je obezbedio svoje mesto u japanskim, a kasnije i u svetskim književnim krugovima. Pripovetka se smatra temeljom Akutagavinog stvaralaštva jer predstavlja prototip njegovih kasnijih pripovedaka s istorijskim motivima. Na osnovu motiva iz ove, kao i iz pripovetke „U čestaru”, nastao je film Rašomon čuvenog japanskog režisera Akire Kurosave.

Pripovetke iz zbirke Rašomon, dokazuju da je japanski književnik Rjunosuke Akutagava posedovao moć, ne samo da spoji tradicionalno i moderno, već da duh starina oživi kako bi ukazao na slabosti savremenog čoveka i podstakao ga da bude bolji, skromniji, hrabriji i časniji.

Rjunosuke Akutagava (1892–1927) je jedan od najznačajnijih japanskih pisaca. Još kao mladić u Tokiju, gde je rođen, prepoznat je u književnim krugovima kao izvanredan prozni pisac. Na studijama engleske književnosti na Carskom univerzitetu u Tokiju, pokreće i uređuje časopis Nova misaona struja (Shinshicho), gde objavljuje svoju prvu pripovetku. Ubrzo se potpuno posvećuje pisanju. Njegov bogati opus obuhvata haiku poeziju, prozu i eseje, ali najplodniji deo ipak predstavljaju pripovetke, njih 150, koje odražavaju piščevo svestrano obrazovanje. Akutagava je poznavao istočnu tradiciju, ali i evropsku književnost XIX veka i psihologiju. Koristio je intertekstualni postupak tako što je klasičnim narativima dodavao psihoanalitičke elemente, te tako od njih stvarao bezvremene priče koje uče o čoveku. Kraj Akutagavinog života obeležava nastup duševnog rastrojstva. Nemoćan da se nosi sa životnim problemima, sve više zapada u tamu sopstvenog uma i na kraju svesno odlučuje da sebi oduzme život uzimanjem prekomerne doze sedativa. Kao priznanje ovom velikom piscu, 1935. godine je ustanovljena prestižna Akutagavina književna nagrada.