Rat nema žensko lice

Ova knjiga je ispovest, dokument i dnevnik ljudskog sećanja.

U njoj govori više od dve stotine žena, koje nam opisuju kako su, kao devojke koje su sanjale o tome da postanu neveste, postale vojnici 1941. godine. Oko milion sovjetskih žena učestvovalo je u Drugom svetskom ratu, najstrašnijem ratu dvadesetog veka. Žene nisu samo spasavale i previjale ranjenike, već su i pucale iz snajperskih pušaka, dizale mostove u vazduh, odlazile u izviđanje i ubijale… Ubijale su neprijatelja koji je, s dotad neviđenom okrutnošću, napadao njihovu zemlju, njihove domove i njihovu decu.

Svetlana Aleksijevič, sovjetska spisateljica iz Belorusije, provela je četiri godine radeći na ovoj knjizi i posetila preko sto velikih i malih gradova, varoši i sela, beležeći priče i sećanja ratnih veteranki. Sovjetska štampa je knjigu opisala kao „upečatljiv izveštaj o davno prošlim vremenima koja su uticala na sudbinu celog naroda“, ali epizode s prve linije fronta nisu najvažnije – od njih su važnija uznemirujuća iskustva žena u ratu. U njihovim svedočanstvima, prošlost se strasno obraća sadašnjosti, dižući glas protiv jučerašnjeg i današnjeg fašizma…

Rat nema žensko lice, po mišljenju mnogih kritičara, jeste remek-delo savremene književnosti, kojim je Svetlana Aleksijevič zasnovala sebi svojstvenu književnu vrstu, „roman glasova“, literarni pristup kojim, na osnovu više stotina svedočanstava očevidaca, iz prve ruke stvara grandioznu sliku jednog vremena, vešto uklapajući pojedinačne ispovesti u celinu.

Pored nepodeljene naklonosti kritike, delo Rat nema žensko lice naišlo je i na izuzetan prijem čitalaca i ubedljivo je najpopularniji roman beloruske autorke. Samo u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, ovaj roman je prodat u više od dva miliona primeraka, a preveden je ili se prevodi na skoro četrdeset jezika širom sveta.