Ravnice

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja.

U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

Ne postoji pisac sličan Džeraldu Marnejnu (1939), autoru dela Ravnice. U pitanju je potpuno autohtona i jedinstvena pojava. Proglašavaju ga „jednočlanom avangardom domaće radinosti” (Gardijan), drugi ga pak nazivaju „povučenim gorostasom australijske književnosti” (Njujorker), treći kažu da je u pitanju „umetnik jedinstvenog uma” (Ajriš tajms), četvrti ga ustoličavaju kao „najvećeg živog pisca engleskog jezika za kojeg većina ljudi nikada nije čula” (Njujork tajms), mada je i to pomalo zastarela izjava, jer ga svetska kritika već par godina unazad svrstava među najveće favorite za dobijanje Nobelove nagrade za književnost, a kladionice ga stavljaju ispred veličina poput Kormaka Makartija, Salmana Ruždija ili Elene Ferante.

Tedžu Kol kaže za njega da je „genije i dostojni naslednik Beketa”, Ben Lerner proglašava njegove knjige remek-delom, a Kuci mu rečenicu opisuje kao „filigranski obrađenu”. Ipak, sva ta slava koju je stekao u starosti nije naterala Marnejna da ode iz Gorouka, zabitog seoceta u centralnoj Australiji gde živi tristotinak meštana i gde ne prolazi nijedan bitan put. Marnejnovi poštovaoci iz celog sveta povremeno održavaju naučne seminare posvećene njegovom delu, i to baš tamo, u zabitom Gorouku, a nekima od njih nije teško da potegnu i hiljade kilometara samo da bi ukazali čast velikom književnom meštru. Eto, zbog svega toga, a ponajviše zbog njegovih knjiga, ne postoji nijedan pisac sličan Džeraldu Marnejnu.