Razgovori i intervjui I

Pitanja na koja je Aleksandar Tišma odgovarao uključuju ona intimna, koja se tiču njegove porodične i lične prošlosti, do onih opštih kada on iznosi svoja mišljenja o aktuelnim društveno–političkim pitanjima i problemima koji ga opsedaju. Neki od njegovih odgovora su šturi, jednostavni i direktni, a drugi nalikuju na esejističke iskaze i pasaže koji bi se lako mogli inkorporirati u njegova prozna, putopisna, dnevnička i memoarska dela. Ipak, uprkos svoj toj raznolikosti i raznovrsnosti, jasno je da je u svakom datom intervjuu i svakom vođenom razgovoru prisutna figura istog čoveka, čoveka koji se ne menja i koji ne izdaje svoja uverenja i ideje radi trenutne popularnosti kod književne publike, kritike, žirija ili društva u kojem se nalazi. Tišma je u svakom svom iskazu neupitno svoj, i zbog toga je moguće trasirati razvoj njegove ideološko-poetičke misli od sedamdesetih godina do kraja života.

Aleksandar Tišma u ovim razgovorima daje dodatni kontekst svojim proznim, pesničkim, dramskim, putopisnim, memoar­skim, autobiografskim, esejističkim i drugim tekstovima, kao i svojim mnogobrojnim angažmanima na različitim književnim i vanknjiževnim poslovima, čime ovi zapisi postaju esencijalan aspekt njegovog života i rada, ali i vredan materijal za sve njego­ve čitaoce i istraživače.

(Iz predgovora)

Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.