Religija vaskrsavanja : “Filosofija zajedničkog dela” N. F. Fjodorova

Napustio nas je neverovatan, redak, izuzetan čovek. Izlišno je čak i onima koji imaju najskromniju predstavu o Nikolaju Fjodoroviču Fjodorovu, o njegovom uzvišenom umu, o raznolikim, sveobuhvatnim spoznajama, o savesnom, samopregornom trudu i moralnoj čistoti njegovoj, posebno isticati sve nabrojano, kad će ionako svi uglas reći: “To je bio mudrac i pravednik!“; a oni upućeniji dodaće: „On je jedan od malobrojnih pravednika na kojima počiva svet!” (Tako V. A. Koževnikov započinje svoju knjigu o N. F. Fjodorovu, ovom nadasve originalnom, snažnom i smelom misliocu.)

Za ime Nikolaja Fjodorova čuo je mali broj ljudi, uglavnom su to oni koji su ga lično poznavali ili, pak, oni, takođe retki, koje je zainteresovao njegov neobičan život. A istini za volju, nije bilo lako upoznati ga a još teže razumeti ga. Fjodorov je bio čovek bez uobičajenih ljudskih ambicija: on nije osećao potrebu da promoviše svoje originalne ideje na klasičan način, naime, tako što će ih prezentovati javnosti u štampanoj formi. On ne samo što je odbijao da za svoje radove primi odgovarajući honorar, već je bio oslobođen i poriva da svoje misli, svoje osobeno stvaralaštvo podeli s drugima.

Nikolaj Fjodorovič Fjodorov, taj originalni mislilac, samouki genije i čudak, u osnovi je tipično ruski čovek koji žudi za spasenjem svih ljudi živućih na Zemlji, ali i čovek koji zna i predlaže način kako da se ono ostvari. Mi znamo da su rusko tle i ruski narodni život iznedrili mnogo ovakvih ljudi, ali takođe moramo priznati da je u liku Nikolaja Fjodorova ovaj specifični tip ruskog čoveka napokon našao svoj autentičan, genijalan izraz.