Rezervni život

“Rezervni život” spada u najbolje romane napisane ne samo u Makedoniji, već i na prostorima čitave bivše Jugoslavije u 21. veku. Pripovedno majstorstvo autorke ostavlja čitaoca bez daha, dok pred njim promiču godine u kojima se uzdižu i raspadaju lični životi junaka, kao i sama zemlja u kojoj su živeli.

“Rezervni život” Lidije Dimkovske je roman napisan iz perspektive Zlate, sijamske bliznakinje čija je glava spojena sa glavom njene sestre Srebre putem zajedničke vene, pri čemu se pripovedanjem u prvom licu jednine naglašava njihova individualnost, bez obzira na činjenicu fizičke sraslosti dva bića.

Razlike između sijamskih bliznakinja dolaze do izražaja upravo zbog njihove telesne povezanosti i sudbinske nemogućnosti razdvajanja; karakteri, želje, težnje i htenja sestara su drugačiji, uprkos identičnosti njihovih izgleda, jednakom obrazovanju i istovetnim životnim okolnostima, kako društvenopolitičkim, tako i porodičnim. Zlata i Srebra od svog rođenja bivaju žrtve brojnih predrasuda i to ne samo komšiluka, đaka, studenata i drugih društvenih grupa u okviru kojih se pojavljuju; već i sopstvenih roditelja.

Uprkos tome što su bile doživljavane kao retardirane, bez obzira na to što su ih ljudi posmatrali kao “pokretne eksponate”; Zlata se nakon operacije i sudbonosnog razdvajanja oseća kao invalid kojem fali deo tela. Osećaj dekompozicije se može dovesti u vezu ne samo sa raspadanjem Jugoslavije (koje je sveprisutna pozadina romana), već i sa kišovskim poimanjem sveta u kojem se sve osipa, a koje je u savremenoj književnosti postalo neka vrsta opšteg mesta, što potkrepljuju reči naratora pred kraj ovog romana: “vidiš da ne samo tvoja zemlja, nego uopšte svet nema više ni glavu ni rep”.

Rasturanje određenog jedinstva na parčad nije prošlo bez žrtve ni u slučaju Zlate i Srebre; ni u slučaju jedne bivše države. Ovaj roman je priča o tragediji nepreživelih i osuđenosti onih koji su ostali u životu na traganje za novim identitetom, nekom vrstom integracije u svetu.