Ružičasta mišica

“Život je predivna greška, koju neke budale uporno pokušavaju da isprave.”

Ruska Alisa zove se Marusja Mendeljejeva. Ona je pametna, zabavna, originalna i snalažljiva. Njena Zemlja čuda je podvodna imperija Car-Dna, gde su posle oluje potonuli njeni roditelji. Tu žive Kralj i Zli Gusan, Rak-Egzekutor, dva Princa, Klovnovi, Dvoglava Svinja. A ljudi tonu u večnosti. I ne skrivaju se iza potrebe da budu bolji ili lepši nego što zaista jesu. Ponašaju se onako kako žele, kako su navikli, ili onako kako im narede – kome je šta dozvoljeno. I nije sve baš tako zabavno kako deluje na prvi pogled, jer i vlast Dna je na visini – naročito kada je u pitanju dubokoumna demagogija.

Raspad porodice pretvara se pred očima čitaoca u ogromnu maštovitu metaforu podvodnog carstva, gde Marusja doživljava svoju sopstvenu prvu ljubav, rastaje se s detinjstvom, spoznaje zakone i bezakonja ljudskog života. I dok u svetu u kome žive Marusjini roditelji patriote mrze liberale i revolucionare, revolucionari mrze vlast i liberale, liberali mudro ćute, a novac pobeđuje i dobro i zlo, u čudesnom svetu Marusje Mendeljejeve pobeđuju dobrota i ljubav.

Iako skeptici tvrde da nikakva ljubav zapravo ne postoji, i da su je izmislili Rusi da ne bi plaćali za sexual harassment.

Ruski pisac i kritičar Viktor Vladimirovič Jerofejev, rođen 1947. godine, od svojih kreativnih početaka spada u suštinski povlašćene ruske stvaraoce, u one koji su kompetentni da porede pariske kestenove s ruskim brezama. Detinjstvo u Francuskoj, uz oca diplomatu, u miljeu ondašnje elitističke društvene nomenklature, svakako je moglo uticati na profilisanje njegovog opusa. Ali je u tom smislu, bez sumnje, bila presudnija razobručena i nepokorna priroda njegovog dara i kontakt s najvećim vrednostima rodne ruske kulture.

Pristupom dalekim od svakog akademizma, 1975. godine brani doktorsku disertaciju Dostojevski i francuski egzistencijalizam (objavljenu 1991. u Americi). Urednik je i učesnik čuvenog samizdatskog almanaha Metropolis (1979). Njegov izlazak iz „književnog podzemlja“ obeležen je publikovanjem pripovetke „Papagajčić“ u časopisu Aganjok 1988. godine. Pravu popularnost stiče nakon umetničkih proza Anino telo, Kraj ruske avangarde (1989), Život sa idiotom (1991), romana Ruska lepotica (1996) kao i zbirke eseja U lavirintu prokletih pitanja (1996).

Autor je dve prozne antologije: Ruski cvetovi zla (ispravljeno izdanje, 1999) i Vreme setveno, vreme žetveno (2001).

Pomenimo i kapitalno delo Izabrano, ili Džepna apokalipsa (1993), romane Strašni sud (1994) Pet reka života (1998), Enciklopedija ruske duše (1999), Dobri Staljin (2004), kao i zbirke pripovedaka Muškarci (1997) i Bog X: priče o ljubavi (2001).

Geopoetika je do sada objavila prevode Enciklopedije ruske duše, Pet reka života i Dobri Staljin.