Sanjarije usamljenog šetača

Svoje delo Sanjarije usamljenog šetača, objavljeno posthumno 1782, francuski filozof Žan-Žak Ruso pisao je, s prekidima, u Ermenonvilu pored Pariza, pred smrt, između 1776. i 1778. godine.

Ovaj zapis o slavljenju prirode i izolacije, koji obiluje piščevim anegdotama, kao i razmišljanjima o obrazovanju i političkoj filozofiji, zanimljiv je i zbog svoje žanrovske neodređenosti. Knjiga se sastoji od deset „šetnji“: prvih sedam uredio je sam autor, osma i deveta su završene, ali ih Ruso nije revidirao, dok je deseta ostala nepotpuna u trenutku Rusoove smrti.

Ruso je smatrao da se čovek rađa dobar, te da naknadno biva iskvaren društvenim prilikama. Insistirao je na povratku na precivilizacijsku prirodnost i čistotu. Budući da je ovaj ideal neostvariv, iznevereni mislilac povlači se u izolaciju. Priroda je za ovog filozofa-šetača ne samo mesto za sanjarenje i osamu već i motivacija za razmišljanje o sebi, pa stoga beleženje sanjarija nastalih u ovim prilikama rezultuje boljom samospoznajom.

Sanjarije usamljenog šetača su knjiga koja, uz poemu Noćne misli Edvarda Janga i Geteove Jade mladog Vertera, najavljuje rađanje evropskog romantizma.

Žan-Žak Ruso (1712‒1778), švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor, jedan od najistaknutijih mislilaca doba prosvetiteljstva i jedan od duhovnih otaca Francuske revolucije, rođen je u Ženevi, u protestantskoj porodici. Četrdesetih godina XVIII veka u Parizu upoznaje Didroa i druge enciklopediste. Akademija u Dižonu 1750. nagrađuje Rusoovo delo Rasprava o naukama i umetnostima, koje mu donosi slavu, ali izaziva i oštre polemike. U njemu Ruso razvija centralnu temu svog razmišljanja: civilizacija je degradacija čovekovih prirodnih svojstava i ljudi treba da se vrate prirodi, slobodi i jednakosti.Slede veliki radovi, kao što su Rasprava o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima (1755), epistolarni roman Julija ili Nova Eloiza (1761), Društveni ugovor (1762) i pedagoški roman Emil ili O vaspitanju (1762). Ovo delo izaziva skandal, zabranjeno je u Parizu i Ženevi, a Ruso biva primoran na seriju izgnanstva iz Francuske. U poslednjoj životnoj fazi, u progonstvu, stvara autobiografska dela: Ispovesti (pisane u periodu 1765‒1769) i Sanjarije usamljenog šetača (između 1776. i 1778). Umire u izolaciji, u Ermenonvilu pored Pariza, 1778. godine. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio veoma cenjen filozof među članovima Jakobinskog kluba. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon 16 godina nakon smrti.