Sankt Peterburg noar

Kada pomislite na grad u Rusiji koji je najviše Noar, na pamet vam prvo padne Sankt Peterburg.
Teško da ćete igde naći više noara nego u Kolomna okruženju Zločina i kazne Dostojevskog, gde Raskoljnikov sekirom ubija staricu, kod Aleksandra Puškina (moja baka voli da me podseća koliko se plašila da se, pre Drugog svetskog rata, peške sama vraća kući kroz grad posle izvođenja Pikove dame u Marijinski teatru; a Bronzani konjanik – duga poema o katastrofalnoj poplavi – jedna je od najjezivijih priča u ruskoj književnosti), a tu su i Peterburške priče Nikolaja Gogolja. U novije vreme, početak dvadesetog veka doprineo je noar tradiciji grada romanom Peterburg Andreja Belog; kome se kasnije pridružilo apsurdno, turobno pisanje Danila Harmsa i Mihaila Zoščenka.
Mračne, zloslutne i zastrašujuće – te priče tvore jedinstveni noar prostor grada, formiraju vrlo neprivlačnu putanju za one koji se usude da istražuju njegove uske ulice, preteće senke i zamršenu mrežu njegove crne vode. Neizbežna patnja tog grada preplaviće svakog čitaoca ovih priča, odzvanjajući kao jeka izluđujućeg topota Bronzanog konjanika.