Sećanja

Anđelko Krstić, ikao danas malo znan, za života je proglašavan za najvećeg živog romansijera naše zemlje.

Mali je broj pisaca, posebno poznatijih, koji su ostavljajući ovakva svedočanstva o svom životu tako sveobuhvatno opisali društveni milje kao Anđelko Krstić prostor Stare Srbije svog vremena u ovoj književnoj autobiografiji.

Sećanja Anđelka Krstića predstavljaju danas veliko i dragoceno autentično svedočanstvo o ne tako davnoj i teškoj prošlosti našeg naroda u Staroj Srbiji, kada je opasnost od Turaka i Arnauta vrebala sa svih strana, kada su od rane mladosti kretali u pečalbu i teškim radom, od cika zore do mrklog mraka, porodicama i zavičaju omogućavali golu egzistenciju.

Sećanja Anđelka Krstića pisana su neposredno, sa željom da ih potomci dožive kao istinitu životnu priču učitelja, prosvetnog radnika, koji je sve učinio da svoj zavičaj prosveti i unapredi. On u Sećanjima teži da ličnim primerom jasno pokaže koliko je njegova vera u dolazak slobode u Staroj Srbiji bila nepokolebljiva i stamena.

Ove zapise treba čitati kao potresnu i istinitu priču o teškom i hrabrom vremenu u najjužnijem delu Stare Srbije, ali i kao iskrenu ispovest učitelja, koji je dokazao da se humanost učiteljskog poziva može ostvariti i u najokrutnijim vremenima, samo ako se stalno imaju na umu nacija i narodno dobro.

Anđelko Krstić (1871–1952) bio je pripovedač i dramski pisac. Bavio se značajnim prosvetnim, kulturnim i nacionalnim radom, zbog čega je tokom turske okupacije bio proganjan i zatvaran. U svojim delima opisivao je težak položaj pečalbara i kulučara i obespravljene raje. Krstićevo glavno delo je roman Trajan, a napisao je i nekoliko zbirki pripovedaka, dramu Zatočnici i zanimljivo memoarsko delo Sećanja.