Sećanje na nadu

Kao osmogodišnjak, ne poznajući pravila fudbala, u igri postiže autogol i uz odobravanje učitelja dobija batine. Voli algebru i ima neutaživu ’čežnju za društvom devojčica’. Zalaže se za ’nenasilje, za iste šanse svih ljudi, za optimalnu raspodelu dobara i vrednosti. Snatri o „računskim mašinama za šumarske inženjere“ i, napunivši 13, izjašnjava se za „za totalnu ravnopravnost“.

„Selo“ voli skoro isto koliko i debele žene“. „Nikada nije postao pristojan“, iako je početkom 70-ih pokušao nešto iznenađujuće solidno, „naime brak“. „Širokim grudima pliva protiv struje“, priželjkuje „besklasno, nekonfliktno, nerepresivno društvo“ i pored „ljubavi za selo“ u sebi objedinjuje i ljubav „prema širini i detalju, šarenilu i pokretu“.

On je „pasivni levičar“ i misli „da ćemo već za samo nekoliko miliona godina postati pravi ljudi bez ratova i brutalnosti“. On kaže „dâ demontaži elita“ i katkad kao roda stoji na jednoj nozi ispred frižidera, u tom položaju čita neku Andersenovu bajku i pritom brizne u suze. Raspolaže „etičkim angažmanom“ i uvek je simpatisao „pobunjenike“.

Na svet je došao 1930. u Košicama, odrastao u „Slovačkim rudnim gorama“ (jednome raju, („u izvesnoj meri“) i u „Karpatoukrajini“, gde 1938 – baš kad puni osam godina – zavladava ratno pravo a „glave Ukrajinaca vise po šumskom drveću“

Marta 1939. njegovi roditelji i on „kao nepoželjni auslenderi“ dospevaju u Beč. Tamo će živeti sve do svoje smrti 2010, iako su se na putu do Austrijanca u njega pozabadali „različiti trnovi“, kao na primer u obliku onog razgalamljenog činovnika koji će mu odbiti „zahtev za boravkom u Austriji“.

Uprkos takvim negativnim iskustvima, on kao takozvani „Zuagraaster“ (dođoš, dotepenac) „rado živi u toj zemlji“, iako se oseća kao „jezički bogalj“, jer „nije ukorenjen u nekom dijalektu“ kao svaki normalan čovek.

Njegova opsesija za jednim između mnogih „austrijski obojenih govornih jezika“ svakako je imala tu prednost što se oslobodio ustaljenih fraza. I na tome na kraju krajeva počiva njegova jedinstvenost koja ga doduše – moglo bi se čak reći prirodno – „ostavlja da zauvek sedi između svih stolica“; ipak njegove su pesme „zbog svoje kritičke zajedljivosti prema vremenu i prema malograđanštini svojom drskošću i otkačenošću bile uspele da dignu prašinu sve do Parlamenta.

Nažalost ta slava mu nije pomogla da popravi svoje prihode tako da je do kraja života vegetirao na stipendijama, književnim nagradama i honorarima od radio-drama, ipak nikad nezadovoljan izborom zanimanja. Pre svega zato što „poeziju uvek uzima angažovano, komunikacionoangažovano, životnoangažovano“, „s akribijom prirodonaučnika“. Meša „međuljudski empatično s trezvenim, politički ili erotski ispovedno sa sprdnjom i glupiranjem, smrtnotužno s bizarnim, nežno-sanjarsko sa surovim seksom“ što mu omogućuje „da kroz ono što upada u oči vidi ono što je bitno“, „zakovanu ljudski glupost“ i „tu nepromešanu mešavinu sveta“.

Tekstovi koji su složeni u pet tematskih blokova i kojima je pridodat i izvestan broj informativnih crno-belih fotografije zasnivaju se između ostalog i na „hroničkim zapisima iz dokumenata i fotografija, sećanja i crteža njegove rodbine i njega samoga.

Posle ove knjige malo bolje ćemo svakako razumeti i današnja zbivanja u Ukrajini i najzad za kraj još nešto.