Serafita

Serafita Onore de Balzaka u prevodu Aleksandre Mančić (prvi put na srpskom jeziku) sa pogovorom Henrija Milera. U tom pogovoru, on ovo neveliko Balzakovo delo koje, inspirisano Svedeborgovom filozofijom, odstupa od karakterističnih realističnih romana i zalazi u fantastiku i mistiku, ovako opisuje: „Serafita je napisana izričito za Madam Hansku, s kojom je, nakon što je primio prvo pismo, celog života vodio prepisku. Knjiga je osmišljena tokom putovanja u Ženevu, i u decembru 1833, samo tri meseca posle susreta sa Madam Hanskom, započeta. Trebalo je da to bude, po Balzakovim rečima, remek-delo kakvo svet još nije video. A ono to i jeste, uprkos svim greškama, uprkos proročanstvima kritičara, uprkos očiglednom zanemarivanju i zaboravu u koje je zapalo. Sam Balzak nikad nije sumnjao u njegovu vrednost i jedinstvenost, kao što mu se ponekad dešavalo s drugim delima. Mada je kasnije uključeno u Ljudsku komediju, zapravo je sastavni deo Etudes philosophiques. U posveti Madam Hanskoj, on govori o tom delu kao o ‘balustradi što ju je izvajao neki umetnik pun vere, na koju se hodočasnici naslanjaju da razmišljaju o čovekovom kraju…’ Sedam odeljaka knjige nesumnjivo ima neku okultnu strukturu i značenje. Pripovedanje prekidaju razmatranja i izlaganja koja bi u nekom manjem delu bila kobna. Gledano iznutra, što je jedini način na koji se ovo delo može posmatrati, ono je uzor savršenstva. Balzak je rekao sve što je imao da kaže, s lakoćom, tačno i rečito. Za mene je to stil Betovenovih poslednjih kvarteta, volja koja odnosi pobedu svojim pokoravanjem“.