Sergej Rahmanjinov, život u muzici

Dragi moj g. Rahmanjinov,

Upravo sam stigao kući s vašeg resitala danas po podne i osećam se prozvanim da uradim nešto što mi se u karijeri kritičara nikad do sada nije desilo. A to je da napišem privatno pismo divljenja jednom umetniku. Pružili ste toliko uzvišeno izvođenje, maštovito i vatreno, da ste u celosti osvojili moj um, srce i maštu. Ponosan sam na svoje intimno poznavanje klavira i njegovih eminentnih izvođača skoro od svog detinjstva, ali sam retko bio tako u potpunosti uzbuđen kao vašom umetnošću danas popodne. Bilo je savršeno, puno duše i vrhunsko. Želeo bih da zahvalim onako toplo kao što se osećam ovog trenutka.

– Kritičar Leonard Libling, Njujork, 3. novembra 1934.

Rahmanjinovljeva Rapsodija na temu Paganinija, pisana svom kompozitorovom veštinom, ispostavila se kao najuspešnija novina koju je Filharmonija imala još od kada je g. Toskanini oduš evio pretplatnike Ravelovim Bolerom. Naravno, Rapsodija je imala prednost pijanizma g. Rahmanjinova i veš tog vođenja ansambla g. Valtera, ali su i uspešnost briljiranja klavira, dramatsko povezivanje Dies Irae, široko otvorena „masnoća“ gudača i staromodne bravure bili dovoljni da osiguraju uspeh. Rapsodija nije filozofska, značajna ili čak artistička. Ona je nešto za publiku, a ono što našim orkestrima treba u ovom trenutku jeste više muzike za publiku. Više muzike za publiku znači više publike za muziku, i ovim mudrim aforizmom zaključujem još jedan pozdrav g. Rahmanjinovu.

– Kritičar Robert A. Sajmon, Njujorker, 1934. godine