Šestojanuarska diktatura

Kralj Aleksandar Karađorđević branio je Jugoslaviju diktaturom. Za njega, ako je vidovdanski projekat države propao, nije propala sama država i nju je vredelo braniti. U njegovim očima, uvedena diktatura bila je funkcionalna diktatura. Njen zadatak je bio da država odahne dok se stranačke strasti smire. Ali, stranačke strasti bile su u funkciji njihovih državnih vizija, suštinski nepomirljivih. Srpske stranke posmatrale su srpsko državno pitanje kao jugoslovensko, dok su hrvatske stranke jugoslovensko pitanje gledale kao hrvatsko državno pitanje. Jedino je za kralja jugoslovensko pitanje bilo supstantivno državno pitanje i zato je polagao pravo da državu brani i sredstvima otvorene diktature.

Posle kraljevog ubistva izgubila se poslednja supstanca Jugoslavije kao države. Ona je nastavila da živi sa nerešenim osnovnim političkim problemom – srpsko-hrvatskim sporom/sukobom. Taj sukob održavao je kondiciju diktature kao jedinog okvira u kojem se moglo rešavati hrvatsko pitanje. Kada su u aranžmanu političkog saveza dvora i HSS avgusta 1939. hrvatski zahtevi najzad bili prihvaćeni, za ovu stranu postojanje Jugoslavije ispunilo je svoju svrhu. Time je bila dovedena u pitanje funkcionalnost države za srpsku stranu, jer se ona kao država definitivno rastočila. Tako, za razliku od hrvatskog pitanja koje je bilo rešeno, srpsko se tek otvorilo.

Slobodan Samardžić