Slast i moć

Počeci proučavanja šećera datiraju iz davne prošlosti, čak i iz evropske prošlosti. No, mnogo toga je i dalje nerasvetljeno, čak zagonetno. Kako i zašto je šećer dobio tako preovlađujući značaj među evropskim narodima, koji pre toga jedva da su znali za njega, još uvek nije sasvim jasno. U vreme kada su evropska moć, vojna sila i ekonomska inicijativa transformisale svet, saharoza dobijena iz šećerne trske je u Evropi postala najomiljeniji izvor zadovoljenja želje za slatkim, koja je, čini se, široko rasprostranjena, a možda je čak i univerzalna ljudska želja. Taj izvor je u 15. veku povezao Evropu i mnoga kolonijalna područja, a u narednim vekovima se samo istakao njegov značaj, koji nisu poljuljale ni promene u politici. I obratno, ono što se proizvodilo u metropolama – konzumiralo se u kolonijama. Želja za slatkim supstancama postojano se širila i uvećavala; zadovoljavala se mnogim različitim proizvodima, a značaj šećerne trske je stoga s vremena na vreme varirao. Pošto šećer, izgleda, zadovoljava jednu specifičnu želju (takođe se čini da je istovremeno i ponovo budi), moramo shvatiti kako to potražnja funkcioniše: kako i zašto se uvećava i u kojim uslovima. Ne možemo prosto pretpostaviti da svako ima beskonačnu želju za slatkim, kao što to ne možemo pretpostaviti kada je u pitanju želja za udobnošću, bogatstvom ili moći. Pošto nameravam da razmatram ta pitanja u okviru specifičnog istorijskog konteksta, posmatraću istorijat konzumiranja šećera u Velikoj Britaniji, naročito između 1650, kada je šećer počeo da biva prilično uobičajena namirnica, i 1900, kada se već čvrsto ustoličio u ishrani svake radničke porodice. No, prethodno ću morati da razmotrim proizvodnju tog šećera koji je završavao na engleskim stolovima, u čaju, u džemu, biskvitima, kolačima i slatkišima…