Slučaj Džem-sultana

Jedan sultan ne može sebi da dozvoli brata.

Džem je za života svuda bio stranac: Srbin ili nevernik – kod nas; Saracen ili Mavar – kod hrišćana. Džem u svojoj smrti pripada svima verovatno zato što ne možeš da izmisliš ništa ljudskije od patnje. (Iz svedočenja Ajas-bega)

Odbačeni princ bez prestola, sultan bez sultanata, drugi sin Mehmeda II Osvajača Džem posle očeve iznenadne smrti uživa naklonost vojske, kao što je uživao i veću naklonost svog pokojnog oca. Njegov brat Bajazit, s druge strane, ima nasledno pravo na tron, institucionalnu moć i verske prvake, ali Džem ipak odlučuje da se proglasi sultanom Anadolije. Bajazit ga ubrzo svrgava i Džem svoj život provodi u progonstvu, prvobitno na Rodosu, u krugu krstaškog reda jovanovaca, pa u Francuskoj, ne bi li postao zarobljenik malteškog reda i završio u Vatikanu. U decenijama koje će uslediti postao je puko oružje u rukama zapadnih moćnika i hrišćanske crkve, žrtva političkih i religijskih previranja u predvorju modernih vremena, prvi politički zatvorenik, disident sopstvene zemlje, vojske i tradicije, apatrid i pesnik, zabludeli princ u sudaru dva sveta, Istoka i Zapada.

Napisan u istočnjačkom maniru uvezanih priča različitih svedoka i pripovedača, sa daškom persijske poezije, Slučaj Džem-sultana najznačajniji je roman bugarske spisateljice Vere Mutafčijeve. Priča o njegovoj tragičnoj sudbini odavno je prisutna u osmanskom nasleđu na balkanskom podneblju, o čemu svedoči i Andrićev roman Prokleta avlija.

„Šta je Džem Džemšid? Rob, prosti rob kog vode na lancu od trga do trga, ima još uvek nade na milost dobrog gospodara ili na otkup ili na bekstvo. A Džem milosti niti može očekivati niti bi je mogao primiti sve i kad bi neko hteo da mu je da.“
– Ivo Andrić Prokleta avlija

Vera Mutafčijeva (1929–2009) poznata је bugarska spisateljica i istoričarka medievalista. Rođena u Sofiji, u akademskoj porodici, diplomirala je istoriju i već ranih šezdesetih otpočela karijeru kao naučna saradnica Instituta za balkanske studije Bugarske akademije nauka. Stekla je međunarodni ugled istraživanjem u oblasti osmanskih studija. Osmansku istoriju sagledavala je objektivno, izvan ideoloških stega kojima je istoriografija u vreme blokovske podele sveta bila obojena. Od sredine šezdesetih posvećuje se pisanju, pretačući svoja akademska saznanja u živopisne istorijske romane popularne na celom Balkanu i u Istočnom bloku. Jedna je od retkih spisateljica koje su doživele priznanje i kao istoričarke i kao pisci.

Dobila je međunarodnu nagradu „Gotfrid fon Herder“ Univerziteta u Beču za životno delo (1980), bugarsko odlikovanje „Georgi Dimitrov“ (1989), Nagradu grada Sofije (1986) i druge književne nagrade, između ostalih Udruženja bugarskih pisaca za prozu, nagrade „Ivan Nikolov“ za životno delo, „Hristo G. Danov“ za ukupan doprinos bugarskoj književnosti, književne nagrade „Ivan Vazov“ (2005), Zlatne ruže na Filmskom festivalu u Varni za scenario filma Han Asparuh, Ordena Stare planine prve klase itd. Devedesetih je počela da se bavi angažovanim novinarstvom, kao istaknuta zagovornica tranzicije bugarske komunističke države u otvoreno društvo, za šta je dobila nagradu „Džon Panits“ za stvaralaštvo u oblasti masovnih medija i istraživačkog novinarstva.

Njeni romani su prevedeni na hrvatski, slovenački, češki, francuski, nemački, mađarski, poljski, rumunski i ruski jezik.

Scenaristkinja je filma Han Asparuh, epskog filmskog ostvarenja o osnivanju srednjovekovne Bugarske, zasnovanom na njenom romanu iz 1980. Pagansko proročanstvo. Napisala je preko trideset pet istorijskih romana, između ostalih – Ja, Ana Komnina (Аз, Анна Комнина), Alkibijad, mali (Алкивиад Малки), Alkibijad, veliki (Алкивиад Велики), Poslednji Šišmanovci (Последните Шишмановци), Zamisliti nezamislivo: mladost Rakovskog (Образ невъзможен. Младостта на Раковски) – a Slučaj Džem najpoznatiji je i najpopularniji među njima.