Slunjski vodopadi

Doderer spada među one pisce (poput Ernsta Jüngera) koji su sumnjičavi prema ideji da se društveno-istorijske promene odvijaju putanjom koja vodi ka bitnom napretku u životu ljudi. Uostalom, i projekat modernog romana, pre svega kroz Muzila i Broha, kao jednu od svojih velikih tema ima dramatičan slom vrednosti upravo kao posledicu tehničkog i političkog napretka u dvadesetom veku. Danas je manje više očigledno da je ono što se čini kao takav napredak, i što se kao takvo reklamira, u suštini uvek i značajno veći nazadak, pa tako umetnik legitimno može da poseže i u ranija vremena, pronalazeći u njima više prisustva života, kako je to u svojim filmovima iz jedne faze radio Pazolini. Ali s istim pravom umetnik može da poseže i za mitološkim obrascima, pa i da u radnju uvodi Udes, jer je prosvetiteljska racionalnost takođe postala upitna.

Slunjski vodopadi su takav roman u kome priču ispreda Udes, a autor mu je takoreći glasnogovornik. Radnja romana smeštena je u Austrougarsku monarhiju na prelomnici 19. i 20 veka. Međutim, premda je radnja smeštena u sada već daleku prošlost način pisanja je izvanredno moderan. Ta napetost sadržaja i forme čini da ova proza ni posle 50 godina od prvog objavljivanja nije izgubila ni zrnce svoje književne čari.

Ono što je njega tištalo bio je jedan tajni jad; a dete je podnosilo grozotu te stvari – koja se ipak odlikovala veličinom –  u potpunom ćutanju o tome i u najdubljoj zatvorenosti.
To je dolazilo noću. Nije se moglo predvideti; izostajalo je mesecima; a onda bi se opet pojavilo punom silinom. Jezero bi se okrenulo kao oko osovine. Od horizontalne rasprostrtosti njegovog vodenog ogledala postao bi neki vertikalan i strahovito uzdignut zid nesagledive visine. Stajao je neposredno ispred prozora sobe u kojoj je Donald spavao i pretio da ga svakog trenutka preplavi svojom okomitom plimom. Zid se mahnito brzo kretao odozgo nadole, drhtao je i cepteo od tog kretanja. Donald je želeo da mu vidi podnožje, tamo dole gde se taj zid uspravljao uz tutnjavu, gde je moralo biti užasno; ali, koliko god da je hteo i koliko god da ga je to privlačilo, nije mogao da se približi prozoru i da pogleda napolje i dole. Jednom je pao s kreveta. Čučao je u mraku na patosu. Napolju je pljuštala kiša. Da se ipak osovio na noge, da je otvorio prozor, pogledao dole, tamo gde se uzdigao vodeni zid: on bi se time odavno pretvorio u bezazlenu kišu koja nikakvu štetu nije nanela bašti.