Soko

Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.)

Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu.

Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit – poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan.

Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka.

Draško Ređep