Španska partija

U leto 1986. Alesandro Bariko ima 28 godina i nije još ništa objavio. Ali je upravo pročitao jednu knjigu u kojoj je ispričana priča o Farineliju, najslavnijem belom glasu osamnaestog veka i možda, kako tvrde enciklopedije, najvećem operskom pevaču svih vremena. Oduševljen tom pričom koja mu se učinila prelepa, predlaže svojoj prijateljici Lučiji Moizio, mladoj režiserki, da zajedno napišu scenario za film. Film nikada nije snimljen, ali ovaj tekst dokazuje da je jedan lep scenario, isto kao i dobar pozorišni tekst, pripovedačka forma kojom se može ispričati velika priča, nezavisno od toga da li će ona naknadno biti pretočena u film ili postavljena na scenu. Najčudnije u svemu, napokon, kako primećuje i sam Bariko u Post skriptumu koji završava knjigu, jeste odnos između Španske partije i Pijaniste. Bariko, naime, kaže: „Ako dobro razmislite, srž priče je ista: postoji neko ko ume nešto božanski da radi i, paradoksalno, to radi u tajnosti, u zaštićenim i ograničenim okolnostima. I to čini nerazumno veliki broj godina, poput kakve prinudne radnje koje ne uspeva da se oslobodi. A zatim, gle slučajnosti, u obe priče glavni junak je muzičar: najveći operski pevač, najveći pijanista. Okolnosti su posve drugačije (dvor iz osamnaestog veka u slučaju Farinelija, prekookenaski brod dvadesetih godina u slučaju Pijaniste): ali to je suština.“