Srce zemlje

Izuzetne ljudske figure uvek moraju da se prilagođavaju tesnim čizmama „duha vremena“. Oni su iznad ludila i normalnosti; iznad „dobra“ i „zla“. Oni su ti koji ukazuju da su „civilizacija“ i „kultura“ masne laži; da se „dobro“ i „zlo“, kako za Hegela i Nemce, tako i za Bantu crnce i njihovog poglavicu, na kraju krajeva neumitno sažima u rečenicu: Zlo je kada Hutsi nama kradu stoku i žene, dobro je kada mi Hutsima ukrademo žene i stoku. Za takve, mira nema ni posle smrti.

Ničeanski brkovi u ovom Basarinom romanu postaju ne samo paradigma „volje za moć“ – od čije se harizme neće spasiti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome… – već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, o večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“.

Dok se lucidni umovi Evrope napajaju Ničeom, Sigmund Frojd savetuje Ataturka da čita Ničea ali da ne dozvoli da ga prevode u njegovoj zemlji, Rihard Vagner gradi svoju zadužbinu u Bajrojtu nipodaštavajući Ničeovo učenje, dok Niče na Kipru pokušava da napravi luft-balon. Posustala vera u horizontalna levo-desna određenja čoveka vodi ga ka viziji da se jedino uz pomoć tehnologije može „odlepiti“ od zemlje, jer se jedino luft-balon ne povinuje „zakonu jačega“.

Ali, nažalost, zemlja je mnogo više od prostoproširene metafore tla, srce koje kuca duboko u unurašnjosti daleko je od poznanja dobra i zla.

Totalitarizam nije mrtav, naprotiv, život je fikcija, proizvoljan raspored mistifikacija i onoga u šta ljudi žele da veruju. Takođe ni posveta Zoranu Ðinđiću sa početka knjige nije samo gest lepog građanskog pijeteta, već još jedna smernica između varljivih hridi forme i sadržine novijeg srpskog romana i društvene panorame koja ga je oblikovala.