Šta je istorija emocija?

Otprilike u poslednjih dvadeset pet godina, emocije su postale neka vrsta opsesije u našoj kulturi. Sada svako misli i piše o emocijama: romanopisci, novinari, psiholozi, neuropsiholozi, filozofi i sociolozi, svako od njih radi svojih ciljeva i zauzimajući drugačiji pravac. Istoričari u svemu tome ne predstavljaju nikakav izuzetak. Iako ujedinjeni u nameri da se razume prošlost emocija, oni svoj cilj slede na načine koji su vrlo složeni i pomalo zbunjujući. Svi oni koji su zainteresovani za istoriju emocija ‒ bilo da su u pitanju studenti, istraživači, ili prosto, radoznali – naićiće na poteškoće bez mape, a to je upravo ono što ova knjiga pruža. Ona uvodi osnovne pravce savremenih istraživanja emocija, počevši od psiholoških nauka, preko različitih „škola“ istorijskog mišljenja o toj temi, zatim predstavlja trendove prisutne u trenutnim studijama i naposletku daje naznake budućih pravaca. Poput Google karte, ona predlaže čitav niz različitih pristupa, tako da čitaoci mogu da slede svoje sopstvene istorijske ciljeve. Iako nije prva knjiga koja daje pregled ove oblasti, prva je koja nudi i kratak uvod i uputstva istraživačima početnicima u ovoj oblasti. Istorija emocija se oslanja na određenu vrstu poimanja same emocije. To je mnogo problematičnije nego što se čini na prvi pogled. Ma kako to zvučalo ironično, pitanje je kako znamo da neka emocija jeste emocija? Mi znamo (ili mislimo da znamo) odgovor. „Kako se osećaš povodom toga“? pitaju naši rođaci, supružnici, prijatelji, terapeuti, ili televizijski voditelji. „Srećna sam“ ili „ljuta“, kažemo, ili briznemo u plač, ili nam srca brže zakucaju. Međutim, kako su tačno te reči, suze, i otkucaji srca znaci emocija, ili same emocije? Šta te reči, pokrete i koncepte koje označavaju čini „emocijama“? Jesmo li sa njima rođeni ili ih učimo tokom života? Da li su one racionalne ili neracionalne? Da li stvarno znamo kako se osećamo ili je možda bolje reći da emocije uključuju nešto izvan našeg znanja?