Stid

„Jedne junske nedelje, rano po podne, otac je hteo da ubije majku.”

Tako počinje Stid, roman francuske književnice Ani Erno, nastao iz jednog stvarnog događaja, jednog životnog iskustva koje autorka u procesu pisanja oblikuje u iskustvo književnosti, pronalazeći način da lično prikaže kao univerzalno.

Pripovedačica u ovom romanu jeste već zrela žena koja ispisuje vreme kada je bila devojčica. Ona traži začetak osećaja koji je nikad neće napustiti, a to je osećaj stida: stid zbog porekla, zbog predaka I pretkinja, zbog kuće i grada u kom odrasta, stid od misli koje ne bi trebalo da misli, od nedoličnih pobuda. Stid metaforički prikazan u događaju napomenutom na početku romana.

Onog trenutka kad pođe u školu, kada počne formalno obrazovanje koje će je izvući iz njene lične istorije marginalizacije, taj kontrast koji bude osećala između „niže” i „više” klase, siromašnih i bogatih, jednostavnog i problematizovanog života, nosiće zauvek kao nevidljivi žig. Istovremeno, stid je i pokretač da život ispuni drugačije od roditelja.

Ani Erno (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost.

Еrno je rođena u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.

Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu “Renodo” za roman La Place.

Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od završetka Drugog svetsko rata do kraja 20. veka, i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade “Margaret Diras”, “Fransoa Morijak”, “Strega”.

Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“.