Strah i drhtanje

Strah i drhtanje jeste filozofsko delo, premda vrlo osobeno, toliko da se zapravo žestoko suprotstavlja (vladajućoj) filozofiji i po svojoj formi i po svom sadržaju. Svesti Strah i drhtanje samo na puko zastupanje religioznosti bilo bi stoga isto što i zaobići mnoge važne dimenzije ovog spisa. Tek nakon pažljivog čitanja postajemo svesni koliko u ovom delu ima posejanih teza i antiteza u odnosu na čitavu modernu filozofiju sa kojom Kjerkegor vodi vrlo suptilan i načelan dijalog. Nema sumnje, on se zalaže za jedan radikalni pojam vere, skoro tertulijanovski reductio ad absurdum, ali na dubljem nivou njegova knjiga jeste pre delo koje se javlja u nastavku sokratovske tradicije samoispitivanja nego tertulijanovske netrpeljivosti prema filozofskom umu. Ona je poziv da vlastito moralno i duhovno stanje shvatimo kao našu najveću brigu, naš najviši životni zadatak, da ispitamo svoj odnos prema uživanju, moralnim načelima i veri, ali tako da to ispitivanje izvodimo kao samoispitivanje, kušnju u kojoj ćemo biti mučeni protivrečnim zahtevima ljubavi, morala, razuma, odgovornosti, vernosti, saopštavanja i lutanja.

Iz predgovora Slobodana Žunjića

Seren Kjerkegor (1813-1855) bio je zapanjujuće plodan pisac čije je delo teško kategorisati, obuhvatajući filozofiju, teologiju, religiozno i pobožno pisanje, književnu kritiku, psihologiju i društvenu kritiku. Često je nazivan „ocem egzistencijalizma”. Kjerkegorova misao je uticala na mislioce u fenomenološkim i egzistencijalnim tradicijama (Hajdeger, Sartr, Jaspers). Pored uticaja na filozofe i teologe, Kjerkegorova misao je takođe uticala na razne pisce i pesnike (uključujući Henrika Ibsena, Franca Kafku, Migela de Unamuna, Augusta Strindberga, Džona Apdajka). Razlog zašto je Kjerkegor uticao na takvu raznolikost figura je njegova usredsređenost na pitanje šta znači biti postojeće, konačno ljudsko biće.