Struktura umetničkog teksta

“…osnovni bi se zadatak Lotmanove knjige „Struktura umetničkog teksta“ mogao da odredi kao veoma razgranato, višestrano ispitivanje načina na koje je organizovan književni tekst na osnovu jezičkoga i u jezičkome tekstu (jezik i jezičko uzimam uvek u smislu prirodnoga jezika kad god nije drugačije naznačena upotreba). Ali se ona isto tako bavi i načinima na koje on funkcioniše u kulturi i društvu. To je, verovatno, dosad najpotpuniji poduhvat da se vrlo tananim teorijskim razgraničenjima i mnogobrojnim analizama izdvoji onaj unutarnji mehanizam koji svaki uspeli književni tekst čini nosiocem izvanredno složene, višeslojne i promenljive informacije. Višeznačan književni tekst podvrgnut je ovde strogoj, promišljenoj, sistematizovanoj i metodološki gotovo besprekornoj analizi. Tekst se analizira sloj po sloj, odnosno naizmenično iz više aspekata, ali se ni u jednom trenutku ne ispušta iz vida celina,
niti složeni sistem korelacija koje postoje u samome hijerarhijski organizovanome tekstu (kao unutartekstovne) ili izvan njega (kao vantekstovne).”
Novica Petković

Jurij Mihajlovič Lotman (1922–1993) rođen je u Petrogradu u jevrejskoj porodici. Tamo se i školovao i završio Filološki fakultet Lenjingradskog univerziteta (1950). Mobilisan je na drugoj godini fakulteta, u oktobru 1940. godine. Služio je kao vezista u artiljeriji, bio ranjavan. Nagrađen je Ordenom crvene zastave, Ordenom otadžbinskog rata drugog reda, Medaljom za hrabrost i Medaljom za ratne zasluge. Posle diplomiranja zaposlio se kao predavač u Pedagoškom institutu u Tartuu (Estonija). Godine 1954. prelazi na Tartuski univerzitet, a od 1960. do 1977. je šef Katedre za rusku književnost. Doktorirao je na Lenjingradskom univerzitetu 1961. godine s tezom Putevi razvoja ruske književnosti u periodu pred dekabristički ustanak. Tokom šezdesetih godina razrađuje strukturno–semiotički pristup proučavanju književnosti i kulture, te pokreće ediciju Radovi o znakovnim sistemima, iz koje nastaje čuvena Tartusko–moskovska škola semiotike. Od 1970. godine zbog kontakata s disidentima bila su mu zabranjena putovanja u inostranstvo. Za vreme perestrojke uključuje se u politički život Estonije, pa je biran u savet zastupnika Narodnog fronta Estonije (1988). Krajem osamdesetih godina na televiziji vodi autorsku emisiju „Besede o ruskoj kulturi”, koja je poslužila kao osnova za istoimenu knjigu. Bio je dopisni član Britanske akademije, član Norveške, Švedske i Estonske akademije nauka. Ostvario je velik uticaj na rusku nauku i kulturu. Među najznačajnija njegova dela spadaju: Struktura umetničkog teksta (1970), Analiza poetskog teksta. Struktura stiha (1972), Semiotika filma i problemi filmske estetike (1973), Roman A. S. Puškina Jevgenije Onjegin: komentari (1980), Aleksandar Sergejevič Puškin: piščeva biografija (1981), Stvaranje Karamzina (1987), Kultura i prasak (1992). Umro je u Tartuu, gde je i sahranjen.