Šumski proplanci

Marija Sambrano (1904–1991) studirala je filozofiju i književnost i bila učenica Ortega i Gaseta. Španski građanski rat provela je u Madridu, Valensiji i Barseloni. Februara 1939. godine otišla je u izgnanstvo. Posle kratkog boravka u Meksiku, bila je profesor u Havani i Portoriku (1940–1953). Kasnije je živela u Rimu (1953–1964), Francuskoj (1964–1978), Švajcarskoj (1978–1984), a potom, sve do smrti, u Madridu. Godine 1988. dobila je Servantesovu nagradu. Sarađivala je u brojnim španskim i hispanoameričkim časopisima. Objavila je, između ostalog, sledeće knjige ogleda: Novi liberalizam (1930), Intelektualci u drami Španije (1937. i 1977), Filozofija i poezija (1939), Misao i poezija u španskom životu (1939. i 1981), Agonija Evrope (1945), Čovek i božansko (1955) – jedna od njenih najznačajnijih knjiga – Antigonin grob (1967), Šumski proplanci (1977), Staze (1986), Bunilo i sudbina (1988), Srećnici (1990), a posthumno su objavljeni Snovi i vreme (1992).U čitavom njenom delu, veoma kompleksne tematike, koje se može posmatrati i kao jedna celina, Marija Sambrano razmišlja o španskom životu i istoriji, sa antiracionalističkog stanovišta istražuje pitanja o životu i pokušava da dokuči odnose između osobe i stvarnosti – koja je po njoj uvek tajanstvena i neodređena, čak i kada izgleda bliska i pristupačna – kao i da približi i spoji filozofiju i poeziju.