Suton idola

Pošto Suton idola ne sadrži samo aforizme, i tako se izdvaja od grupe Ničeovih knjiga za koje se kaže da su aforističke, ali nije ni delo ili rasprava sa obuhvatnim tematskim lukom, pitamo se o kakvom je uopšte poduhvatu reč. S obzirom da je njegov kontekst u sprezi s poslednjom Ničeovom stvaralačkom godinom, 1888, kada je nastao i Antihrist i Ecce homo, „arhitektonsko osećanje“ kojim je autor sa ovom knjigom vođen artikulisano je njegovom namerom da sačini „potpuni uvod“ u svekolikost svog mišljenja.

Po tome je ova knjiga ničeanska. Prestaje da bude klasična knjiga i postaje mali vulkan. Sve je u njenoj vulkanskoj magmi zastupljeno, a ipak kao da je sve prvi put rečeno. To je poziv na čitanje Rođenja tragedije, Ka genealogiji morala, Antihrista, filozofskog speva Tako je govorio Zaratustra, kao i takozvanih aforističkih knjiga Vesele nauke, Ljudskog, suviše ljudskog i S one strane dobra i zla.

Tu su autobiografski elementi, pa kritički, u više nego delotvornoj modulaciji, razotkrivanje nihilizma i propadanja, dioniska umetnost i misao u akciji, psihologija na delu, i to psihologija koja će anticipirati Frojdovu psihoanalizu… Čitajući ovakvog Ničea, u nama se nedri snaga s tvrdoćom dijamanta, baš onako kako nas navodom iz Tako je govorio Zaratustra, zaključak Sutona ido la poziva.

Da, ovo je najbolji poziv da se vratimo samim Ničeovim knjigama (inače zatrpanim i kastriranim hrpama interpretacija), poziv koji je i sam nova knjiga, ali knjiga koja sebe propituje i koja dekonstruiše metafizičku osnovu poimanja knjige kao ideologije celine u malom.