Sutra ću možda ostati

Kada sve izgleda crno, zvati se Luče (svetlost) nimalo nije lako. Tridesetpetogodišnja Luče di Note snažna je i samosvojna žena, koja se, u želji da postane uspešni advokat, neprestano suočava s predrasudama zbog svog provokativnog i neobičnog izgleda. Još od ranog detinjstva, kada je otac napustio porodicu, odnosi između majke, mlađeg brata i nje zategnuti su i hladni. Nezadovoljna poslom i privatnim životom, nakon prekida duge veze, Luče se nalazi pred izborom – pobeći od svega, poput njenog oca, ili ostati u Napulju i naći sreću i lepotu življenja? U toj dilemi pomažu joj pas Veseli, filozof-muzičar u invalidskim kolicima Don Vitorio, dečak Kevin, ulični umetnik i jedna povređena lasta.

Kao i u Sitnicama koje život znače (Dereta, 2016), i ovde su centralne teme ljubav i porodica, ali sada sa drugačijim fokusom. Priča o jednoj živopisnoj italijanskoj porodici ujedno je i priča o osveti i oproštaju, bogata ukusima i mirisima Mediterana, duhom i bojama Napulja, gradom nad kojim se, nažalost, nadvija senka organizovanog kriminala. Maroneov novi roman uči nas da suočavanje sa budućnošću i ranama iz prošlosti ne zahteva samo hrabrost nego i slušanje instinkta i gledanje u sebe, a ne iza sebe, i da promene ne treba da budu izvor naših strahova, već beskrajnih mogućnosti da sa životom uradimo „nešto predivno”.