Tako da

Isakovski je ovom knjigom ostavio dostojan trag u savremenoj makedonskoj poeziji za sve one koji, kako kaže Šimborska, od poezije očekuju i odgovor na pitanje: šta ljubav može da kaže, šta sme da kaže, šta je dragovoljna da kaže na temu voljenja, to jest postojanja, a da pri tom nipošto ne zanemari onaj svoj suptilni odnos kao svojstvo koji, između opstalog, proističe iz njene pesničke ranjivosti, kako bi kroz prostor koji jeste i nije njen i vreme koje jeste i nije njeno mogla da sačuvana sebe takvom kakva je doista bila – zaranak nekog blistavog trenutka za kojim čeznu mnoga bića na zemlji, pa i kao lojalni sledbenici njene ideja o samoj sebi, ne pitajući za cenu.

Duško Novaković

Igor Isakovski (1970-2014), pesnik, prozaista, pripovedač, urednik. Diplomirao je na Katedri za opštu i komparativnu književnost u Skoplju, magistrirao na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti (Rodovi i kulturološke studije). Osnivač i direktor Kulturne ustanove Blesok, gde je radio kao glavni i odgovorni urednik od njenog osnivanja.

Objavljene knjige: Pisma (roman, 1991), Crno sunce (poezija,1992), Eksplozije, trudna mesečina, erupcije… (priče, 1993), Vulkan – Zemlja – (poezija, 1995), – Nebo (poezija, 1996, 2000), Gravire – Blues govornica (veoma kratki tekstovi, 2001), Peščani časovnik (priče, 2002), Duboko u rupi (poezija, 2004), Plivanje u prašini (roman, 2005, nagrada Prozni majstori), Blues govornica II (2006, Godišnja nagrada za najbolje grafičko rešenje štampane knjige), Stažirajući za sveca (poezija, 2008), Noć je najtamnija pred svitanje (poezija, 2009, Nagrada na 4. Beogradskom festivalu poezije i knjige, 2010), Vulkan – Zemlja – Nebo (poezija,2010), Ljubavna (poezija, 2011), Smrt ima kosu od morske trave (poezija, 2013), Tako da (poezija, 2015).