Terasa u Rimu

Pred nama je blistavo i pregnantno napisan roman čija je tema jednostavna. Jedan umetnik, bakrorezac, rođen početkom sedamnaestog veka u Parizu, u Brižu se zaljubljuje u nežnu devojku. Kada ih zateknu zajedno, jer je ova ljubav zabranjena, njegovo lice spaljuje njen verenik. Sam glavni junak o tome kaže:”U Brižu voljah jednu ženu i lice mi beše potpuno spaljeno. Dve godine sam skrivao užasno lice na morskoj hridi koja se uzdiže iznad Ravela u Italiji. Očajni ljudi žive u prikrajcima. Svi zaljubljeni ljudi žive u prikrajcima. Svi čitaoci knjiga žive u prikrajcima. Očajni ljudi žive okačeni u prostoru poput likova koji su oslikani na zidovima, ne dišu, ne govore, nikoga ne slušaju. Nikada ni pored jedne žene nisam osećao radost koju sam osećao s njom. Nije radost ono što mi nedostaje. Već ona. “Terasa u Rimu nije, ipak, ljubavni roman. Ovo je roman i o umetnosti, stvaralačkom činu i stvaraocu, u vremenu koje je umetnicima bilo podjednako nenaklonjeno kao i ovo sadašnje, i u kome su i ljubav i stvaralaštvo bili činovi istinski mogući samo u tami, senci, samoći i ćutanju. Ovaj Kinjarov roman ima svu meku uglačanost bakroreza, ali i sav sjaj dubokog, raskošnog pejzaža. Kinjarovo pripovedanje je strogo, kontrolisano, andrićevski promišljeno i uglačano. Roman koji govori o strastima ljubavnim, erotskim i umetničkim, u sredinama dalje od Francuske bio bi lako i pogrešno svrstan u “žensko pismo”(šta god se pod tim podrazumevalo) ili u plošnu patetiku i već viđene teme. U Francuskoj je Paskal Kinjal za ovu knjigu dobio Veliku nagradu Francuske akademije.

Sanja Domazet