Tišina

Dvadeset prvi vek ostaće upamćen (ako bude onih koji bi mogli da ga pamte) pored ostalog i po tome što je doneo ostvarenje gotovo svih mračnih proročanstava iz romanâ Dona DeLila: sasvim u skladu s upozorenjima izrečenim u tim delima, svet je postao nepregledna deponija fizičkog i digitalnog otpada, pod kojom izdišu beslovesna deca potrošačkog društva, u večitoj potrazi za rajem skrivenim iza nekog od ekrana koji su, kao lukavo podmetnuta zamena za život, za najveći deo ljudskog roda postali jedini mogući oblik egzistencije.

U romanu Tišina, DeLilo pokazuje kako izgleda svet u kome su svi ekrani odjednom pogašeni: s gubitkom smisla postojanja digitalnih uređaja, nepovratno nestaje i smisao postojanja čovečanstva. Od takvog užasa, gora je samo ravnodušnost s kojom ljudi otkrivaju da više ne umeju da vide, čuju, osete i razumeju jedni druge. Zbog toga je novi roman Dona DeLila sazdan od malog broja reči: između tih reči je moćna i zastrašujuća tišina koju treba osluškivati sa strepnjom, ali i sa slabašnom nadom da će ova bespoštedna vizija najvećeg proroka među živim američkim piscima ostati neostvarena. Ili, ako ništa drugo, da se neće ostvariti pre no što stignemo da pročitamo Tišinu. – Zoran Paunović

“Počeo sam da pišem ovaj roman 2018, mnogo pre ove pandemije“, kaže DeLilo. „Započeo sam ga sa slikom praznih ulica Menhetna. Ideja o tišini rasla je iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje.”

Don DeLilo spada u red najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca. Od svog prvog romana, objavljenog 1971. godine pod naslovom Amerikana, napisao je petnaest romana. Dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, među kojima su Nacionalna nagrada za beletristiku za roman Bela buka (1985), PEN/Fokner nagrada za prozu za roman Mao II (1992), Nagrada Jerusalim za celokupno delo (1992), kao i Orden Vilijam Din Hauels (2000), koji dodeljuje Američka akademija umetnosti, za roman Podzemlje, u književnom časopisu Njujork tajms buk rivju svrstan među tri najbolja romana u poslednjih dvadeset pet godina. Godine 2008. dobio je Orden časti Nacionalnog udruženja umetnika, za izuzetno ostvarenje u književnosti. Nagrada PEN/Sol Belou, u čijem žiriju je Filip Rot, za posebna dostignuća u američkoj književnosti dodeljena mu je 2010. godine, a dobitnik je i novoustanovljene Nagrade za američku beletristiku Kongresne biblioteke u 2013. godini, koja se dodeljuje piscima čija dela ne odlikuje samo umetničko umeće i originalnost već su i “snažan, jedinstven i rečit glas o američkom iskustvu”. Sa svojom prvom zbirkom kratkih priča Anđeo Esmeralda, bio je finalista za dve nagrade: Nagradu za priču 2012. godine i PEN/Fokner nagradu za fikciju, takođe za 2012. godinu. Iste godine DeLilo je primio književnu nagradu Karl Sandburg na univerzitetu Ilinois u Čikagu.

U novembru 2015. odlikovan je Medaljom za izuzetan doprinos američkoj književnosti. Nagrada se dodeljuje za životno delo i pripada instituciji Nacionalne nagrade za književnost (National Book Award), čiji je DeLilo takođe raniji dobitnik.

Autor je i tri drame i na desetine pripovedaka i eseja koji se bave kako umetničkim tako i fenomenima američke stvarnosti.

U izdanju Geopoetike: Kosmopolis (2004), Bodi artist (2005), Podzemlje (2007), Padač (2008), Tačka Omega (2010), Anđeo Esmeralda (2013), Nula K (2016).