Totalitarni jezici

Izuzetno zanimljivu recepciju knjige Žan-Pjer Faja obeležila je izjava francuskog predsednika Žan-Fransoa Miterana da ona predstavlja jednu od najznačajnijih knjiga dvadesetog veka. Činjenica da ova izjava potiče od značajnog evropskog državnika, a ne od nekog filozofa ili teoretičara književnosti ne umanjuje nego, naprotiv, uvećava njen značaj. Naime, retko kada se događa da neki priznati državnik skreće pažnju na neku filozofsku knjigu. Razlog zbog kojeg bi to učinio ne može počivati nigde drugde do u njenoj društvenoj relevantnosti, u umeću da imenuje i prepozna neke aktualne probleme savremenog društva. U središtu Fajovog filozofskog rada nalazi se teorija narativnosti. Fajov doprinos toj teoriji sastoji se u tezi da se narativ više ne oslanja na presudnoj aristotelovskoj razlici istonito/lažno. Umesto toga, narativ se temelji na isključujućem odnosu prema svim konkurentnim narativima. Razmatrajući ovu imanentnu polemičku prirodu narativa, a posebno kao istorijskog narativa, Faj se svrstao uz središnje figure tzv. jezičkog obrata koji se izuzetno plodno razvijao u Francuskoj počevši od šezdesetih godina prošlog veka. Totalitarni jezici predstavlja Fajovu najznačajniju i najpoznatiju knjigu iz 1972. (prevod na nemački 1977). Ovo voluminozno delo prati ključne reči desno orijentisane nemačke politike i kulture s kraja devetnaestog veka, pa sve do sloma Vajmarske republike i dolaska nacionalsocijalista na vlast. Između dva svetska rata ideološki narativi ekstremne desnice pripovedali su o istoriji na osnovu dve presudne reči: totalitarna država. Faj izuzetno strpljivo i akribično prikazuje različite kontekste i načine upotrebe koji su začeti u pripovedačkim motivima a završili su sa najvećim i najmasovnijim uništenjem u istoriji civilizacije. Faj nam uverljivo dokazuje da takav narativ nije moguće zaustaviti u ravni pukog istoričarskog diskursa, pošto on po svojoj prirodi teži da postane akcija. Drugim rečima, retorika radikalne desnice nam pokazuje kako izvesnoj jezičkoj ekonomiji u kojoj se reči više nego brižljivo biraju polazi za rukom da postane stvarost, da se inkorporira u čovekov životni svet. Fajova kapitalna knjiga utoliko predstavlja jednu kritiku istorije koja se ne može provesti drugačije nego postupkom koji demonstrira kako istorija, pripovedajući, ostvaruje samu sebe.