Transatlantik

Klasici nikad ne zastarevaju. Uvek se nanovo prevode, nanovo čitaju, nanovo interpretiraju. Vitold Gombrovič je jedan od najvećih poljskih pisaca svih vremena, pisac negacije, dobrovoljne marginalizacije, razbijanja postojanog poretka, lomljenja stereotipa. Gombrovičeva dela nesumnjivo jesu klasika poljske književnosti, a Transatlantik među njima zauzima posebno mesto kao prekursor tradicionalno shvaćenih vrednosti. Ovaj manifest obračuna s nasleđenim mehanizmima duhovne autodestrukcije ujedno je i satira na romantičarsko potčinjavanje individue kolektivnom identitetu. Transatlantik je jedinstvena i nenadmašna parodija nacionalne martirologije: desničarsko-patriotska dresura predstavlja okosnicu antihomoseksualne opsesije poljske kulture, i držeći se tog obrasca, autor mitu mučenika, zarobljenika i izgnanika suprotstavlja duh nesputanog homoerotizma.

Sam Gombrovič je, u vezi sa objavljivanjem Transatlantika, na jednom mestu izjavio: „Isfabrikovao sam roman nedostupan strancima zbog jezičkih poteškoća“. Neprevodivost stilistike staropoljske književnosti koja nema svoj ekvivalent u stranim književnostima, ukorenjenost u tradiciju sarmatizma i plemićku kulturu, osobena arhaična dikcija, izvitoperena, fragmentarna sintaksa, nepokoran duh – sve to činilo je ovo delo hermetičnim, nepristupačnim. Zbog toga je ovaj ni u čemu jednoznačan roman, delo koje postavlja pred prevodioca složen zadatak radikalne stilizacije izvedene na osnovu raspoloživog instrumentarijuma domaće književne baštine, a pred čitaoca postavlja krupne zahteve.