Trideseta godina: pripovetke

Prva objavljena zbirka pripovedaka Ingeborg Bahman, naslovljena prema jednoj od uvrštenih priča koja im daje osnovni ton. Pripovetke preispituju odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje. Na delovanje likova doduše utiču strukture prostora, konteksta i jezika, koji kao sistemi znakova karakterišu delovanje likova. Ali ta determinacija nije hermetična, nego sadrži jedno polje unutar koga likovi mogu da biraju između konformiteta i dužine koraka prekoračivanja granice i time ostaju odgovorni za ishod. Kontingencija situacija u toj godini odluke akcentuira neprevladivu nadležnost undividua za odnose u kojima žive.

Sedam pripovedaka slede jednu dramaturšku konstrukciju od postavljanja problema, preko višestrukog preispitivanja prilagođavanja, do nekog dvostrukog kraja. Pored tema nasilja, razaranja i prilagođavanja društvenim očekivanjima, koje muškarci mahom rešavaju između sebe, skoro u svim pripovetkama reč je i o ljubavi između muškarca i žene, u kojoj polovi uzajamno udaljavaju svoje pozicije i propuštaju proboj ka novim oblicima odnosa.

Ingeborg Bahman jedna je od najznačajnijih austrijskih pesnikinja i spisateljica 20. veka. Studije filozofije u Gracu, Insbruku i Beču okončala je 1950. diseretacijom pod nazivom ‘Kritička recepcija egzistencialne filozofije M. Hajdegera’. Tokom studija upoznala je Paula Celana, i to poznanstvo presudno će uticati na njen život i umetnički rad.
Liriku je počela da objavljuje već od 1946, a prvu radio-dramu napisala je 1952. tokom redaktorskog angažmana na bečkom radiju ‘Rot-Weiß-Rot’. Docnije je delovala i kao inostrani dopisnik radija a od 1965. živela je u statusu slobodnog umetnika.
Umrla je u Rimu, koji je odabrala za život, od vatre: „Jedna neobična žena završila je isto tako neobičnom smrću o kojoj bi imali što reći psihopatolozi, pogotovo s obzirom na ritual smrti i preporoda, u kojem se vatra dovodi u vezu s vodom kao antagonističkim počelom” (Z.Zima), vodom  u kojoj je smrt našao njen Paul Celan.