Ulaz u raj

„Napolju je padala kiša: lepa jesenja kiša. Ja sam sedeo kraj prozora, zurio sam u oblake i u polutami smišljao stihove. Dok sam ja u sebi sklapao elegične redove, neko je zazvonio. Trgnut iz nepokretnosti, iz sanjarenja, rukom sam ovlaš sredio razbarušenu kosu, skinuo sam naočare, pa se potom lenjo digoh da nenajavljenom gostu otvorim vrata.

Pred vratima sam stajao ja, glavom i bradom; u hodniku je stajala moja slika i prilika, ja sâm, naravno, moje voljeno ja, ja a ne dvojnik, ne varljivi odraz u ogledalu, ne mrzovoljni blizanac, ne neko udvojenje, klon, hologram, maska, anđeo, utvara, antiteza, čulna obmana, sotona, našmikani agent srpske tajne policije, ženturača ili provokator, već lično ja, ja u kišnom mantilu, u mom slavnom kišnom mantilu, u mojim pantalonama, u mojim dobro razgaženim cipelama i sa šarenim kišobranom koji sam prošle godine kupio na Glinjankuru od jedne bele ciganke za četrdeset franaka.

Pretpostavljam da je on došao u nameri da poseti moju malenkost, mene koji sam samo trenutak ranije, pre nekoliko sekundi, širom otvorio vrata i zaprepastio se što pred sobom, sasvim neočekivano, umesto nekog drugog, bilo kog drugog, vidim pravo čudo, čudo nad čudima, sebe samog kako stojim u hodniku ispod bledog svetla prljave sijalice, čekajući da me taj gorostas i nadahnuće pusti da uđem u moj skromni dom.“