Una i Selindžer

Godina je 1940, senke Drugog svetskog rata već su toliko duge da se čak ni pod američkim nebom od njih ne vidi nada da je mir moguć. Na Menhetnu se, istina, i dalje živi kao da bi se još i mogao izbeći ulazak u krvavi evropski sukob. U tom ambijentu, gde se prepliću dekadencija i teskoba, potreba za uživanjem i životinjski oprez, u elitnom njujorškom klubu sudbina ukršta puteve dvadesetjednogodišnjeg Džerija Selindžera, pisca u nastajanju, i šest godina mlađe Une, devojčice koja je rano zavolela boemski milje, gde je, opet, rado primaju kao kćerku velikog dramskog pisca Judžina O’Nila. Među njima će se razviti ljubav koja to nije bila, Una i Džeri doživeće i sreću koja to nije bila, ali će zato i njihov raskid – u vihoru rata, dok se on priprema za iskrcavanje u Normandiji, a ona iz Njujorka odlazi put Kalifornije da se okuša pod holivudskim reflektorima – biti samo fiktivan. Sve prave ljubavi možda i jesu tužne, ali to ne znači da nisu večne.

„Ovo je štivo obojeno samopotiranjem, a Begbede nas vodi sa zanosom, isturajući samoga sebe u prvi plan, da bi potom jednostavno nestao, ustupajući mesto svojim likovima, većim od prirode same.“ — Šatlen

„Pripovedajući o drugima, Begbede priča o samome sebi. Pogibeljna je ta igra. Ali usud likova, koje sve može da spoji, a koje na kraju sve razdvaja – uzdiže roman na nivo uzvišenog: velika povest o Uni i Džeriju nikada se u stvari nije ni odigrala. Ljubav ponekad jeste slepa.“ — Bibliobs

„Pet godina posle Francuskog romana, pisac nam se vratio sa odličnom knjigom Una i Selindžer. Zreo i mudriji.“ — Soar

„Iz ove veoma bogate građe Begbede izvlači pitku, dobro dokumentovanu priču. On, naravno, ne može da se uzdrži a da sve ne ’begbedizuje’, izašlo to na dobro ili na zlo.“ — Ekspres