Vita activa

Kada su 2001. u Hrvatskoj otvoreni dosijei Tuđmanove tajne policije, svi su bili šokirani razmerama prisluškivanja. Ljudi su znali da ih ‘služba’ prisluškuje, ali nisu mogli ni da pretpostave da je to rađeno toliko sistematski i opsežno. (Za pretpostaviti je da je i u Srbiji bilo slično.) Pronađeno je više od 600 dosijea ‘državnih neprijatelja’, od kojih je bilo 120 novinara. Zbog ovih nedela niko nije kažnjen, niti je uklonjen, niti je na bilo koji način odgovarao. (‘Službe’ ovakve stvari i inače rade na gnusan način: u svom dosijeu možete, recimo, naći razgovore drugih ljudi o vama. Otuda gadni lomovi prijateljstava, pošto ljudi pogledaju te papire… Ali to je druga tema.)
Roman “Vita activa” Viktora Ivančića, osnivača i urednika splitskog “Ferala”, nastao je kao lucidan odgovor na nasilje države nad pojedincem. Tom odgovoru, međutim, nije cilj osveta. On se sav sastoji od pokušaja da se razumeju motivi i mehanizmi – praktični i psihološki – delovanja ‘uhode’.
Tako je, u tom pokušaju da se razume ono što je moralno neprihvatljivo, središnje mesto u priči o ‘podvizima i avanturama jednog uhode’ dobio fragment o doktoru T. Na prvi pogled, taj fragment odskače od celine romana. On zapravo i jeste napisan tako da odskače (stilski je to dosledna persiflaža ‘klasičnih’ borhesovskih kratkih priča). Ali, svojim povlašćenim mestom u sklopu romana, on olakšava čitanje i razumevanje priče o uhodi, menjajući joj pravolinijski tok, ‘zaokrenuvši’ je na onom mestu na kom to čitaocu najviše odgovara.