Vivaldi

Vivaldijev genije stran je klišeima komercijalne muzike, kakvu Venecija nudi na filmskim festivalima ili izrežiranim svadbenim putovanjima. Njihovo blago uvek će izmaći užurbanim putnicima našeg doba, metodičnim fotografima u potrazi za slikama koje će čuvati za uspomenu, rasejanim kolekcionarima ploča, dijapozitiva i različitih utisaka.

U neprestanom spajanju vode i kamena, Republika začuđenoj Evropi već vekovima predstavlja svoje kontradiktorno lice. Ozbiljna i frivolna, poštena i amoralna, demokratska i aristokratska, propala i zanosna, profana i sveta, tečna i okamenjena… Venecija je bez sumnje, tih prvih godina XVIII veka, zaboravljala da je nekada dominirala morima i bila glavni grad jedine kolonijalne imperije u srednjem veku. Bio je to kraj dekadencije započete dva veka ranije. Ali taj grad pod maskama, u kojem sada sladostrasno prede lav svetog Marka, nikada nije toliko fascinirao putnike u potrazi za lepotom, zadovoljstvom i misterijom.

Temeljan razvoj načina života i običaja u pravcu stalne, i svaki put sve strastvenije, potrage za srećom, učinila je venecijanski narod simpatičnim na prvi pogled. Mor, škotski lekar sredine veka, smatra ga „živahnim, veselim, duhovnim, strastvenim zaljubljenikom u zabavu i spektakl, s izraženom sklonošću ka šali… Imao sam prilike da ga posmatram, rekao je, i tvrdim da je taj način života (…) doprineo verovanju da su Mleci izuzetno slobodoumni“. Tu reputaciju stekli su samo zbog preterivanja nekih putopisaca. Naime, ista lagodnost u načinu života mogla se uočiti u celoj Evropi (a posebno u Londonu, Amsterdamu, Parizu i Napulju).