Vizantina u savremenoj srpskoj umetnosti

Pitanje u kojim se sve vidovima, kojim formalnim i sadržinskim oblicima vizantijsko nasleđe, kao značajan segment pravoslavnog nasleđa, ogleda u srpskoj kulturi – od vremena u kojima je konstantinopoljsko carstvo predvodilo istočne hrišćane, pa do naših dana – jeste pitanje na koje je nemoguće dati konačan i sveobuhvatan odgovor.

Zbog toga izučavanje ovog uticaja, za istoričare umetnosti, kulturologe i ljude srodnih interesovanja, predstavlja veliki izazov kome, kao svakom ozbiljnom poduhvatu, treba pristupati sa velikim ambicijama, al i sa „zrnom soli“, iliti sa svešću da i najveći podvig postignut na ovom polju može da predstavlja samo jedan korak na dugom putovanju, ali ipak dragocen podsticaj i hvale vredna pomoć budućim izučavaocima.

U knjizi Vizantina u savremenoj srpskoj umetnosti, koju je Službeni glasnik objavio 2011, istoričar umetnosti Zoran M. Jovanović ovoj temi prilazi sa zavidnom svešću o dinamici vremena u kom živimo i koje i stvaraoca umetničkog dela i njegovog tumača stavlja pred neprestana, nova iskušenja.

Reč je o vremenu u kom je stvaralački odnos umetnika sa određenom baštinom samo terminološki moguće definisati na bezbroj načina. „Asocijacija, aluzija, evokacija, imitacija, reinterpretacija, reminiscencija, citat, to jest citiranje, prerađivanje ili ponovno ispisivanje, ponavljanje s razlikama kao umetnost iz umetnosti, pastiš, rekonstrukcija, revizija, reelaboracija, retro čitanje, interpolacija, parafraza, rivajl, rimejk, reciklaža, dekomponovanje“… samo su neki od termina koji, kako ističe autor, manje ili više, često samo prividno srodni, ukazuju na nepregledno bogatstvo nijansi u kojima tradicija, u ovom slučaju pravoslavno-vizantijska, i individualni talenat stupaju u kreativnu interakciju.