Vrt ružnih snova i druge priče

Houpovi posrnuli sveštenici, patuljci, cinični dokoličari, ražalovani oficiri, sitni preduzetnici, preljubnici i mučenici, grešnici i sveci, naizgled tako nepomirljivo različiti, ipak imaju nešto zajedničko: svi odreda su „raseljena lica”. Niko od njih nije kod kuće, naročito ne oni koji to prividno jesu. Identiteti – kulturni, nacionalni ili ideološki – samo su neubedljive, uvredljivo jednolične maske. Bezdomnost, kao jedna od najvećih tema književnosti dvadesetog veka, u literaturi dvadeset prvog dovedena je do krajnosti. Iz te krajnosti progovaraju pripovedači i junaci u pričama Kristofera Houpa, pokazujući nam s blagim osmehom, ali neopozivo, kako više ne postoje mesta na koja bismo se mogli vratiti. Postoje samo zoološki vrtovi koje smo odabrali da u njima živimo. (Zoran Paunović)